Agencije u predizbornoj kampanji

Ova je priča iz pouzdanog izvora. Njome se hrane prošlonedeljne sumnje da su Mlađan Dinkić i njegov prijatelj Boris Tadić celu prošlonedeljnu komediju smislili kako bi nas samo žedne preveli preko sledećih izbora. Nemaju oni toliko mašte? Imaju. Ono što važi za obične smrtnike, ne važi za političare. Političare je dopušteno javno olajavati. Njima nije dopušteno da zbog toga javno plaču. I zato što su za sveopšte pravo olajavanja plaćeni unapred i zato što se obično i sami naplate unapred. Sve ovo, i još ponešto, važi i za Mlađu. Koji se sam prijavio da odgovara i za zemljotres.I za cunami. I za tajfune po Americi. Ali, lako je Mlađi. Sve mu se to računa u penzijski staž. A šta ćemo mi, koji lajemo za džabe. Ako je za utehu, nismo u tome ni jedinstveni, ni sami. Evo, na primer, Moskovljani, oni su još gori, a kad je reč o Hrvatima, tu je morao da interveniše Hrvatski helsinški odbor, glavom i bradom. Tako su se prolajavili. U trenutku kad je Dmitrij Medvedev odlučio da smeni, činilo se večnog, moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova, sve sa suprugom, čak 59 odsto Moskovljana tvrdilo je da je Luškov „doneo Moskvi više dobrog nego lošeg“, a da je loš smatralo je njih tek 17 odsto. Samo mesec dana kasnije, kad je već bio po kratkom postupku smenjen, Luškov je imao 35 odsto pristalica, a 38 odsto oponenata. Luškova su izneverili građani, bivšeg hrvatskog premijera Iva Sanadera – novinari. Mnoge su kolumne tamo napisale kolege o kolegama, koji su se od vatrenih apologeta pretvorili u vatrene kopače i po najstrožoj intimi bivšeg patrona i njegove porodice. Toliko se besramno kopalo, da je Hrvatski helsinški odbor, čini se s pravom, morao da interveniše. Tako je novinarska revnost, nanela akciji raščišćavanja kontaminirane politekonomske ostavštine bivšeg premijera više štete nego koristi. Zanimljivo da se Mlađine kolege iz vlade i ostalih stranaka nisu odlučile da ga podmuklo napadnu s leđa, preko svojih medija. Nego direktno. Pravo u glavu. Tako, valjda, njihov razlaz izgleda uverljivije, a iznenada pronađena novinarska revnost smešnije.

ZAPOŠLJAVANJE: Zapošljavanje, odnosno nezaposlenost, problem je u Srbiji otkako ja znam za sebe. I u vreme komunizma, i u vreme nacionalizma i u vreme ovog poludivljeg kapitalizma. Opisati se ne može kakve sve neverovatne načine za rešenje ovog problema pamtim. Kad sam početkom osamdesetih godina u jednog internacionalnoj školi u Nemačkoj pričala kako kod nas preduzeća imaju zakonsku obavezu da svake godine zaposle određeni broj pripravnika, ili da plate kaznu, tražili su da im model ponovim triput. Onda su sumnjali da nešto nije u redu sa mojim nemačkim jezikom. Smešno, što nisam znala da odgovorim na glupo pitanje: a šta ako im toliko pripravnika ne treba. Posle mi je jedan ekonomista, koga i danas cenim, objasnio da postoji određeni nivo gubitka koji je društveno opravdan! Onda su ljudi penzionisani silom zakona. Kako bi se upraznila radna mesta za mlade. Nije ni to pomoglo. Onda se neko setio da i ne može da pomogne. Onda smo rešili da likvidiramo sve moguće proizvodnje i onako svi đuture krenemo da pružamo usluge – bankarske, trgovačke, turističke, marketinške, o preprodaji nekretnina da i ne govorim. Kad smo sve pogasili, nije bilo ništa logičnije nego da se svi bacimo na marketing. I Mlađine subvencije. Ni to nije pomoglo. Nezaposlenost je sve veća, a zaposlenost sve manja.

OBRATI PAŽNJU: Koliko su blizu izbori najbolje se može zaključiti iz kretanja među raznim PR i marketinškim agencijama. Svaki dan knjižim po neki neobičan transfer na relaciji državne institucije – agencije u vlasništvu partijskih ili partijama bliskih kadrova. Neko vreme pričalose da Savet za borbu protiv korupcije sprovodi neku anketu te vrste, ali nigde nisam videla objavljene rezultate. Sad je pravi trenutak da se na to obrati pažnja. Stranke se, tvrdi Žozef Lončar, finansiraju preko tih agencija. A ako on ne zna, ko zna.