Bal i Kan

Atlantske integracije su kapija za evropske integracije. Najbrži i nezaobilazni put do Brisela je preko Vašingtona.

Na žalost, intelektualna i politička elita Srbije neće da vidi ono što vide svi ostali. Tobože, hoćemo u EU, i to pod našim uslovima i po našim pravilima, ali u NATO nećemo, nipošto i nikada. „Ne možemo“, govori taj hor Sterijinih rodoljubaca, „biti saveznici neprijateljskih država koje su 1999. bombardovale Srbiju“. NATO je, po njima, „teroristička i antisrpska organizacija“, pa Srbija mora biti vojno neutralna, ili se pridružiti savezu bratske nam Rusije.

Dok zapliću jezikom, čak su i pijanci manje nelogični u onom što govore. Ako su države NATO, zaista, „terorističke i antisrpske“, kako to da hoćemo u EU, jer su sve njene članice – osim Austrije, Irske i Finske – u NATO alijansi? Kako su Francuska, Nemačka, Italija ili Britanija, istovremeno, i srpski prijatelji i srpski neprijatelji? Ako je Srbija opkoljena NATO teroristima i svojim dušmanima, zašto da budemo „vojno neutralni“ prema njima? Logika i nacionalni ponos nalažu da objavimo rat toj aždaji. Može li Srbija u EU sa ruskim Bondstilom u Nišu, ili sa politikom koja odbija da osudi kamenovanje žena u nekim državama, jer te države „štite naš suverenitet nad Kosovom“?

Nema većih budala od pametnih budala. Setimo se skorašnjeg i predugačkog spiska srpskih akademika, pisaca, vladika, novinara, glumaca… Samu pomisao o pridruživanju Srbije NATO alijansi proglasili su za vrhunsko nacionalno svetogrđe. Rečeno je da bi članstvo Srbije u NATO savezu bilo isto kao i da se Žaklina Kenedi udala za Li Harvija Osvalda, ubicu svog muža.

Uprkos nacionalnom svetogrđu koje činim, ovu nagradu, koju ste mi dodelili, prihvatam sa zahvalnošću i tvrdom verom da će Srbiju iz devetog kruga pakla moći da izbave samo njeni jeretici i pobunjenici protiv dominirajuće religije plemenske svesti, po kojoj su zločini samo zločini počinjeni nad Srbima, a zločini Srba nad drugima ili ne postoje ili su junački podvizi.

Nije sporno da je NATO bombardovanje Srbije 1999. izvršeno bez odluke Saveta bezbednosti UN, da je poubijano nekoliko hiljada naših vojnika, policajaca i civila, da su počinjena ogromna razaranja, i da je to bio veliki zločin.

Ne sme, međutim, biti sporno ni to da su, godinama pre tog zločina, mnogi srpski eskadroni smrti sramotili i Srbiju i naš narod po razbojištima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, kao ni to da je državni vrh Srbije 1999. godine odbio politički sporazum u Rambujeu i odlučio se za rat protiv najveće vojne sile savremenog sveta. NATO je zasuo Srbiju bombama i projektilima, ali je te bombe i projektile pripremio Slobodan Milošević, pa se može reći da smo bili žrtve „združenog zločinačkog poduhvata“.

NATO je Srbiju bombardovao tri meseca. Pitam prvosveštenike srpskog plemenskog patriotizma: Ko je bombardovao Sarajevo, i to četiri godine? Čiji projektili, u tom gradu, usmrtiše više od 12.000 duša, među njima i 1.200 dece, a Sarajevo pretvoriše u Nagasaki? Ko je, tada, bio Li Harvi Osvald? I koji je to Li Harvi Osvald sa Kosova odvozio albansku sirotinju – starce, žene i decu – pa ih, tajno, bacao u reke i jezera Srbije, ili ih zakopavao po dvorištima policijskih trupa u Beogradu?

Japanci pamte i Hirošimu i Nagasaki, ali je država koja je na te gradove bacila atomske bombe njihov strateški saveznik. Vekovni ratni neprijatelji, Nemci i Francuzi, pomirili su se nad svojim žrtvama i trasirali veliki projekat ujedinjene Evrope. Nemačka je danas najveći partner Rusije. Nemačka je danas i najveći privredni partner Srbije, a vječnaja pamjat u našim srcima je za sve srpske žrtve u dva velika rata sa Nemcima. Sa Turcima gradimo partnerstvo i prijateljstvo, a pred Ćele-kulom palimo sveće. Jasenovac i Jadovno naša su rana neprebolna, ali hrvatski narod i hrvatsku državu ne smemo smatrati svojim neprijateljima.

Histerija protiv članstva u NATO savezu je zakamuflirana kampanja protiv Srbije u EU i na Zapadu. Njihova je strategija da budemo ostrvo u evropskom i NATO moru, neugašena žiška mržnje za neke buduće sukobe i nesreće. Da stegnemo zube i da propadamo i nestajemo, u čekanju da propadne mrska Amerika, da se raspadne EU, i da ojača naša pravoslavna majka Rusija.

Balkan se može rastaviti na dve turske reči: bal i kan. Bal je med, a kan je krv. Evroatlantske integracije garantuju bal, trajni med mira i pomirenja među narodima i državama Balkana. Odbijajući evroatlantske integracije, šta to hoće i šta sanja raspamećena Srbija?

Obraćanje povodom prijema Nagrade za evroatlantsku ličnost godine u Srbiji, koju je Vuku Draškoviću dodelio Međunarodni institut za bezbednost 9. jula 2012.