Tumačenja svetske ekonomske krize još uvek se ne bave dovoljno predano političkim implikacijama. Putevi i karakter krize verovatno su složeniji od kraha njujorške berze 1929, u onoj meri u kojoj su se razvili modaliteti i strukture poslovanja, uključujući nove tehnologije i svetsko tržište. U odgovorima na poremećaje koji su se odigrali usled nedostataka u regulaciji američkog sistema kreditiranja i zaduživanja, dok je administracija podsticala banke da vode jedan oblik socijalne politike zaključujući riskantne aranžmane, politički lideri su pokušali da osvoje nov prostor za sebe i svoje birokratije. Novo liderstvo ukazalo je na ideološko i funkcionalno bankrotstvo neoliberalne ere. Samim tim je ekonomija preobražena u politiku. Donacijama državnih fondova, ili fondova pod državnom regulativom poremećenom finansijskom tržištu kao da se ponovo počeo osporavati koncept slobodnog poslovanja i prihvatanja posledica koje ono podrazumeva. Time politika nije pokušala da zaštiti propale banke i osiguravajuća društva. Moralna osuda njihove grabežljivosti je sama po sebi dovoljna hrana politici i liderstvu. Ali, administracije su odlučile da obezbede dodatnu potporu konceptu državnog starateljstva. Podržale su i sitne igrače na berzama, zapravo male, anonimne špekulante koji pripadaju društvenoj osnovici, i kreditno zadužene potencijalne beskućnike koji su trošili daleko preko zarađenog. Možda su to stepenice ka nebu.

Iz globalne ekonomske krize nastaće nova globalna politička dilema. O toj dilemi se većizjašnjavalo na američkim predsedničkim izborima. Pod utiskom ekonomskog, donekle i političkog kolapsa, pripisanih prethodnim republikanskim administracijama, trijumfovala je neoprogresivistička platfroma Baraka Obame. Između neobuzdane ekonomske slobode, koja je upravo devalvirana, i administriranja reda i poretka, o čemu su izbledela sećanja u američkoj predsedničkoj istoriji, izbor je bio očigledan.

Tek će se videti da li će Obama kao predsednik biti u stanju da zauzda neke od važnih američkih sloboda koje njegov protivkandidat nije uspeo da promoviše dovoljno ubedljivo. Mekejn u tom smislu nije uspeo pre zbog svojih godina nego zbog nesposobnosti da o njima ubedljivo i otvoreno govori, dok je njegova kandidatkinja za potpredsednicu postala i nov simbol neokonzervativnog puritanizma koji zadire u sistem prava privatnog života, i preteranih nekompetencija u javnoj politici. Oni koji su glasno i javno pozdravili novi kurs nade zasnovan na zahvatanju iz privatnog biznisa i zarada korporacija – a taj koncept je trebalo da je sahranjen u istoriji udaljenoj, već, decenijama – nesumnjivo su izrazili svoja uverenja o rasnoj ravnopravnosti, možda i o politici jednakosti u tom domenu, gej prava, feminizma. Ali će, isto tako, budućnost američkih, time i svetskih sloboda, zavisiti i od spremnosti istih da ih javno i ubuduće zastupaju, pod pretpostavkom da neke od sloboda, uključujući američko načelo individualne ravnopravnosti, budu osporavali novi lider i njegova administracija. Jer slobode se, načelno, brane samo u celini.

Ukoliko su SAD zemlja smele nade za same Amerikance, kako je tvrdila pobednička kampanja, kakva je perspektiva ostatka sveta? On se u protekla tri veka ubrzano razvijao i pod evropskim liderstvom, i pod utiscima američkog sna. Kako će se ostvariti američki san tamo gde je on daleko, ukoliko se u samim SAD nastavi osporavanje američkih sloboda koje su tom snu obezbedile materijalnu i moralnu osnovicu? Otkud se ponovo izrodio mit o američkom divljem kapitalizmu, o stihiji u kojoj su desetine miliona socijalno i zdravstveno nezaštićene, o radnicima koje bezdušno izrabljuju američke kompanije i korporacije, o društvu siromašnih i očajnih? Kao da se stvarnost Rusije, Kine i Indije, ili Srbije, uspela preslikati, u obrisima, na stvarnost Amerike.

Teško je proceniti da li je svet bolji ili gori nakon osam godina administracije Buša mlađeg, naročito u oblastima u kojima se mogao nazreti njen uticaj. U međuvremenu je, u zaklonu utisaka o američkoj predsedničkoj kampanji, nakon uspeha u potpunom marginalizovanju opozicije, ruska Duma izglasala amandman na ustav kojim se produžava predsednički mandat na šest godina, čime je premijeru Putinu obezbeđeno, na osnovu tekućeg stanja demokratije i ljudskih prava, da vlada do 2026. Da li je, u tom smislu, izostanak vrednosnih sudova na dogovore Sarkozija i Medvedeva, na samitu EU-Rusija, ukazao na manju važnost Rusije od Amerike? Ili su domeni ljudskih sloboda i vladavine prava, smelosti i nade, zasad trenutno politički korektni isključivo u demokratiji, poput američke ili evropskih, i potisnuti u hipokriziji koja se ponekad poistovećuje s pragmatizmom u međunarodnim odnosima?

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.