Basarina pirotehnika

Takav je stav neka viša matematika koju ne razumem. Mene su učili da nije pristojno lagati. I da je istinoljubivost ili bar težnja ka njoj obavezni deo onog što nazivamo elementarnom pristojnošću.

Zato mi se čini da je Basara u svojoj želji da skrene pažnju formulisanjem pomenutog objašnjenja kojim opravdava svoju misaonu pirotehniku – pogrešio. Zna Svetislav to i sam, pametan je on čovek. Ali, šta ćemo sa onima koji to nisu? Malo je rukah da se odgovori na sve napade loših učenika njegove pirotehničko-polemičke škole koji iskaču iz Danasa kao kokice iz vruće šerpe.

Tako, na primer, izvesni gospodin Rak prvo se pravda da u svom polemičkom tekstu kojim me je zasuo različitim atributima nije pisao o meni, a potom ponavlja kako sam Kovača u svom tekstu na blogu B92 nazvao „ustaškim stožernikom“.

U finom društvu Rakovu bi pirotehniku jednostavno nazvali neistinom. Zato nema potrebe da ja dodam kako ovu laž svaki iole pažljiv čitalac može lako da uoči jer se u proskribovanom tekstu („Basaraba i Kovač lažnog novca“) ne pominju nikakvi „ustaški stožernici“.

A u stvari sam, uočava pažljivi čitalac, Mirka Kovača, ne bez ironije, nazvao „stožernikom morala i intelektualnog prepoštenja“.

Ako je Sava Dautović pre neki dan uspeo da dokaže kako je ustaša stara i lepa srpska reč, meni će biti još lakše da objasnim da je stožernik takođe to. Stog sena (npr.) drži centralno postavljena motka. Ta motka je stožernik. I ta je reč danas u svakodnevnoj upotrebi u susednoj Hrvatskoj, ali i u ovdašnjoj Srbiji, tako da Rak apsolutno nema potrebe da izigrava lingvističko-komunalnog policajca koji štiti čitaoce od mog narastajućeg nacionalizma izazvanog čitanjem rubrike „Među nama“ u Politici od pre 25 godina.

Kad smo već kod motke: pomenuti Dautović je u pomenutom nastupu izjavio u pisanoj formi kako sam falsifikovao Kovačev odgovor na pitanje zašto je srpski jezik zamenio hrvatskim. Kaže da sam posežući za „paklenom insinuacijom“ (vezanom za problematiku stoga, stožera i stožernika) izostavio deo odgovora na pomenuto pitanje. A taj izostavljeni deo glasi: „Naši mali jezici imaju istu sudbinu kao i mali narodi, a to je da se gložimo i bijemo zbog nevažnih stvari. Možda sam na tom jezičkom planu napravio tek neki mali otklon, ali to je isto stablo, nisam imao kamo s njega. A sasvim je svejedno na kojoj ste strani.“

Dautović je u pravu. Ali samo delimično. Osim ove tri rečenice izostavio sam da citiram i ostalih 856 koje čine intervju, jer ni one, baš kao ni ove tri, ne menjaju suštinu onog što jesam citirao i što je Kovač izrekao sedeći na grani svog (književnog) stabla sa koga više nema kud.