Foto: Wikipedia/ RogiMI

Mesecima unazad raspredale su se razne teorije o teorijama validnosti bojkota u postojećim uslovima čamotinjskog života u Srbiji (da iskoristim izraz koji je upotrebio moj drug i saborac Nedim Sejdinović da mi opiše trenutno stanje u srpskom društvu). A jedino pitanje koje visi nad glavom svakog ko neće izaći na sledeće izbore (građanin Y) u Srbiji jeste – a šta dobijam izlaskom – odnosno – a šta gubim neizlaskom?

I jedini istinit odgovor za tog građanina Y ili tu građanku Y jeste – ne dobijaš ništa i ne gubiš ništa. Za one koji tvrde drugačije, glavni argument za učešće na izborima se nalazi u neophodnosti da oni koji su nezadovoljni sadašnjom političkom situacijom u Srbiji, budu reprezentovani u najvišem zakonodavnom telu Republike Srbije. Ali, zastanite samo na momenat i pročitajte ponovo prethodnu rečenicu. Kako vam ova prethodna rečenica zvuči? Pročitajte je ponovo.

Kakva praznina, ljuštura nekadašnje pameti, nad kojom je izvršena lobotomija. Rečenica koja bi imala smisla u jednoj Švedskoj, Nemačkoj, ili Danskoj. Ili, kao da je pisana za idiota koji ne vidi da živi u društvu u kojem, odavno, bilo koje slovo zakona, očas posla može biti izbrisano, promenjeno, ili pretvoreno u neki neprepoznatljivi hijeroglif, a kako bi odgovaralo jednom čoveku i sistemu koji je stvorio samom sebi, da uživa, da se razmeće i da se zabavlja, pa dok traje i dok je više (?!) onih kojima je super da rade za tri stotine evra i gledaju Zadrugu i njega.

E, sad – što se njega tiče – zna on dobro da tih što im je super da rade za tri stotine evra i gledaju Zadrugu i njega odavno nije više (ako su ikada i bili većina), već da su samo reprezentovani 24/7 – ali ne u Skupštini Srbije, već na Pinku, RTS-u, Prvoj, O2, Informeru, ALO, Srpskom telegrafu i ostalim glasilima kojima upravljaju oni koji mu služe. A, jedini čovek u čijim su rukama i hleb i pogača za tu i takvu političku reprezentaciju, jeste on. Ono što je realnost sistema u njegovim rukama odavno nema veze sa političkom reprezentacijom u parlamentu, niti će njegov ostanak na vlasti više ikada imati veze sa tom institucijom.

Tamo su njegovi ljudi i njihove sinekure – ta i takva Skupština, odavno, ne zanima njegove birače, a još manje zanima građane Y kojima ne pada na pamet da učestvuju u ovom zločinu nad jednom državom. NJegove birače zanimaju on i njegova sposobnost da obezbedi da sinekure traju.

One koji su nezadovoljni, zanima kako da mu tu sposobnost oduzmu – a, to je, pokazalo se već više puta, potpuno nemoguće u uslovima kada se ionako već unapred odlučeni i neregularni izbori još i pripremaju u strahovito nefer uslovima i kao takvi mesecima unapred serviraju građanima kroz njegove medije i iz pera njegovih novinara, analitičara i političkih radnika koji čine, bezmalo, 90 posto društvene scene u današnjoj Srbiji.

Bojkot, sam po sebi, neće biti rešenje koje čekaju građani Y. On neće vratiti pravnu državu, neće vratiti dignitet institucijama i neće značiti kraj nepravde i javašluka, a neće biti ni dovoljan za pobedu. I, po prvi put, za razliku od prethodnih izbornih ciklusa, građani Y kojih je očigledno mnogo (najveći deo njih mesecima je po ciči zimi hodao iz protesta prema sistemu) – više ne osećaju nikakvu potrebu da budu igračke u rukama sistema koji nikome ne služi na čast.

Oni su vrlo svesni toga u šta su pretvoreni izbori u Srbiji. Oni su sasvim svesni da u Srbiji demokratije više nema. Oni dobro znaju da sadašnja opozicija koja bi ih predstavila u parlamentu (hajde da kažemo i da je u kompletu dobronamerna), danas ne može ništa da promeni. Oni su svi svesni snage svog NE, koje je i poštenije i glasnije, a i dugoročno daleko značajnije i politički moćnije od nastavka igranke u farsičnoj atmosferi koju je iskreirao jedan čovek sa svojim radnicima i radnicama, pomognut tužnim okolnostima vezanim za odnos Srbije i Kosova.

Bojkot, dakle, ne može da ne uspe, jer ne kreira lažna očekivanja, a otvara mogućnost za debatu o tome šta dalje za građane Y, kako da se organizuju i šta da urade sledeće. I zato ga se najviše plaše oni kojima je ovakva Srbija sasvim u redu, država pretvorena u zapušteni podrum, mirisa kao da je u njemu crklo 12 orlova, nakon što su cele prethodne noći igrali folklor, a onda stigli lešinari.

Autor je publicista

Povezani tekstovi