Ćelave glavonje i politikanti sa tompusima

A čemu se pravi prijatelji fudbala u Srbiji mogu nadati posle ispadanja Zvezde, Partizana, Vojvodine i Čukaričkog iz kvalifikacija za evropske kupove još na njihovom početku.

Kada se nada zasniva samo na lažnoj podlozi kao što je imitacija profesionalnog takmičenja zvana Jelen Super Liga – onda je to lažna nada. Jer ne može se sačuvati zgrada čiji su temelji razoreni.

Potpuno je razumljivo da u ovom vremenu društvenog haosa, besposlice, nemaštine i siromaštva, ljudi čeznu makar za sitnim jeftinim prozaičnim i banalnim radostima. Zato i odlaze na utakmice Zvezde i Partizana kad ovi dođu u Surdulicu, Ivanjicu, Suboticu ili Čačak. Taj narod nikako da shvati da to što su nekad bili Zvezda i Partizan, više ne postoji. To je samo lepa i daleka prošlost. Stvarnost je ovo što se danas zbiva kod propalih velikana. Nama su ljudi moji ukrali i uništili Zvezdu i Partizan. Političko pravnim manipulacijama i uzurpacijama tzv. „večite rivale“ su kao Udruženja građana malo po malo, uzeli pod svoje njihovi samoproglašeni „najverniji“ navijači. To pravo udruživanja građana, oni su pretvorili u vlasničko-upravljačka prava nad klubovima. Sve te vođe Delija i Grobara nekada su bili fudbalski huligani a onda su vremenom evoluirali u „borce za srpstvo“, pa za Kosovo i pravoslavlje. A u stvari, da se ne lažemo, oni su „čedo“ naše tajne policije. Uradili su za nju mnogo značajnih poslova, od horskog traženja ostavki predsednika, preko pravljenja barikada na Kosovu, do paljenja ambasada u Beogradu i razbijanja gej parada. Oni su prekidali večiti derbi i kad god su hteli, orgijali su i bukvalno ubijali na našim najvećim stadionima.

Zbog njihovih zlodela u fudbalu, Srbija je dva puta eliminisana sa evropske scene i pored svega osim verbalnih osuda, za njih nikakvih posledica nije bilo, baš zbog pomenutih „zasluga“. Reč je o našoj fudbalskoj „Koza nostri“. O bulumenti tetoviranih, nabildovanih, kockastih, sa „briljantin“ frizurama ili ćelavih glavonja predvođenih politikantima sa tompusima kao „ideološkim“ rukovodiocima. Oni danas ispunjavaju lože stadiona „Rajko Mitić“ i vojnog objekta u Humskoj. Oni su građanima ukrali nekada velike sportske klubove i pretvorili ih u trgovinska preduzeća. Zato igrači čiji su oni „poslodavci“ kad pobede odlaze da se zahvale severu i jugu. A kad izgube odlaze da se iskupe, tražeći oprost i trpeći neviđena ponižavanja. Ova država međutim ne štiti ni svoje radnike od stranih poslodavaca, pa zašto bi fudbalere od „fudbalskih“. To je jedan patološki sadističko-mazohistički odnos, a sportisti koji dozvoljavaju da ih tako zlostavljaju, su bez karaktera i čisti gubitnici.

Zato je u Zvezdi i Partizanu sve kratkog daha, kao vrisak. „Stado“ ne može voditi ni samo sebe, a kamoli fudbalski klub. „Stadu“ je potreban pastir koji će imati novac, kičmenu moždinu i mozak. S tim što novac ne sme biti ni prljav ni opran, već zakonski zarađen.

Sve to fudbalski ljudi u Srbiji i nemaju i ne znaju, zato ni nada više nije uteha.

Autor je voditelj emisije „Sportska galaksija“ na Jutjub kanalu