Dačić se razlikuje od Koštunice i Cvetkovića

Za Srbiju je kosovski problem „pitanje svih pitanja“, koje decenijama troši ogromnu nacionalnu energiju društva. Bez njegovog konačnog rešenja, zemlja ne može da napreduje, reformiše se i postane moderno društvo. Kosovo je kolevka srpske države i mesto na kome se nalaze mnogi među najvažnijim srpski manastirima. Zato rešavanje ovog pitanja nije ni lako ni jednostavno i veoma je osetljivo za Srbiju. Ono je i izvor potencijalnih problema jer su upravo problemi na Kosovu bili inicijalna kapisla za raspad SFRJ, kao i povod za bombardovanje Srbije od strane NATO pakta.

Sadašnja srpska vlada je prva vlada, posle premijera Zorana Đinđića, koja razume koliko je za Srbiju važno da se trajno reši kosovski problem. To je razlog zbog koga je proteklih meseci učinila „korake od sedam milja“ u pregovorima sa Prištinom. Osim što je demonstrirala političku volju da postigne trajni dogovor, vlada je pokazala da ima političku snagu i autoritet da dogovorena rešenja sprovede. U tome je razlika između Dačićevog kabineta i vlada Mirka Cvetkovića i Vojislava Koštunice, koje su kosovski problem doživljavale kao elementarnu nepogodu koja ih je zatekla i koja će se rešiti, nekako, samo od sebe, bez našeg aktivnog učešća u procesu. Kosovski problem sa takvim pristupom nije mogao da bude rešen, međunarodnim partnerima se govorilo jedno, a radilo drugo, a ono što je nekako, pod pritiskom, dogovoreno nije mogla da se sprovede na terenu. Posledica je gubljenje kredibiliteta Srbije u međunarodnoj zajednici. Upravo je to razlog zbog koga je ova vlada prvo efikasno sprovela sve dogovore o Kosovu koje je prethodna zaključila. Kada je pokazala da je ozbiljan partner koji radi ono što obeća, mogla je u punom kapacitetu da sedne za sto i pregovara o Kosovu. Nemačka je prva velika sila koja je razumela suštinsku promenu u Beogradu i činjenicu da su u Srbiji na vlasti stranke za koje građani Srbije veruju da uvek štite nacionalne interese, što daje šansu da dogovor bude prihvaćen kako u Beogradu, tako i među Srbima na Kosovu.

Pregovori koje vode premijeri Dačić i Tači su zaista „tako blizu, a tako daleko“ od konačnog rešenja, kako se poetski izrazio srpski premijer. Dve strane su se složile oko mnogih rešenja, ali i dalje ne postoji saglasnost oko ključne stvari. Beograd traži da prava za srpsku zajednicu na Kosovu budu veća nego što ih je ona dobila planom Martija Ahtisarija. Priština insistira da sva rešenja budu u okviru kosovskog Ustava. Da u ovom trenutku preovlađuje američki stav, videlo se kad je visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton tokom prošle runde ponudila predlog kojim su „srpskoj zajednici opština“ ponuđene samo one nadležnosti koje već imaju opštine sa srpskom većinom na Kosovu, prema Ahtisarijevom planu. Zato se Beograd s pravom pita čemu pregovori, ako se Srbiji ne nudi ništa novo u odnosu na ono što je Kosovo srpskoj zajednici, pod pritiskom međunarodne zajednice, odavno ponudilo? Da Srbija prihvati Ahtisarijev plan ili da prizna kosovsku nezavisnost, pregovori nisu potrebni.

Dakle, rešenje je u tome da li će međunarodna zajednica izvršiti pritisak na kosovsku vladu da srpskoj zajednici ponudi dodatne ustupke koji sada nisu predviđeni kosovskim zakonima? Ako se to desi, svi drugi problemi koji se pojavljuju u pregovorima, kao što su pitanje direktnih izbora za skupštinu buduće zajednice, policija i sudstvo, su rešivi. Kosovski lideri do sada nisu pokazali bilo kakvu želju da učine ustupke jer su za takav stav imali podršku pre svega SAD. Da nije tako, vlada u Prištini bi bila prinuđena da samostalno razgovara sa srpskom zajednicom i traži rešenja. Bar je liderima kosovskih Albanaca jasno šta znači kada deo stanovnika ne priznaje državu u kojoj živi. Upravo su oni na nepriznavanju Srbije, njenih državnih organa, neučestvovanju u političkom životu i izgradnjom paralelnih institucija, vodili borbu za nezavisnu državu. Zato im neće biti teško da razumeju strah Srba na Kosovu, koji jednostavno ne veruju prištinskim institucijama, ako to žele.

Ključ za dogovor nije u rukama Srba i Albanaca, već u tome da li će SAD prestati da robuju stereotipima o Srbiji i Kosovu. A stereotip je da je Srbija uvek kriva, a Kosovo uvek u pravu, kao i da će Beograd, pre ili kasnije, prihvatiti kosovsku nezavisnost zbog napretka u procesu evrointegracija. Bude li Vašington istrajao na ovakvom stavu, tada pregovora o Kosovu nema.

Koliko god izgledalo da je Srbija u teškoj situaciji ona nije bez argumenata. Njena najjača karta je činjenica da Kosovo, bez dogovora sa Srbijom, nikada neće postati država bez obzira da li je nezavisnost priznalo 100 ili 150 država. Sve do tada, Kosovo će biti nedovršen projekat, sa delom građana i Srbijom koji to ne prihvataju. Sve dok bude tako, nema trajne stabilnosti na zapadnom Balkanu. Drugi srpski argument je činjenica da ukoliko zemlja ne dobije datum pregovora, vlada bi mogla da objavi da joj evrointegracije nisu više prioritet. U tom slučaju, Brisel više nema nijedno sredstvo pritiska na Beograd. Sve bi to moglo da dovede do toga da Kosovo postane zamrznuti konflikt poput kiparskog. I da ojača ruski uticaj u Srbiji.

Trajno rešenje srpsko – albanskog spora nije moguće sve dok EU ne bude razumela da je kosovski problem evropsko pitanje sa posledicama po evropsku bezbednost. Bude li tako, neko će iz Berlina morati da objasni Prištini da savete traži u Briselu, jer se kandiduje da budu članica EU, a ne nova savezna država u SAD. Tada će se stvoriti uslovi da se postigne istorijski kompromis Srba i Albanaca, koji je moguć samo ako obe strane izgube ponešto od onoga što smatraju da im pripada, a sve zarad mira, suživota i zajedničke evropske budućnosti.