Da li je više od 30 godina od smrti Josipa Broza Tita dovoljno vremensko rastojanje da se Tito ne stavlja više na stub srama, već da se tretira kao kredibilna ličnost? Sa stanovišta srpske desnice i dogmatske levice (Dobrica Ćosić, Dušan Bataković, Mihajlo Marković, Pero Simić) Tito je višestruki negativac: upropastitelj Jugoslavije i socijalizma, neprijatelj srpskog naroda, darodavac Kosova. Karakteristično je za srpske nacionaliste da oni detroniziraju Tita i titoizam tamo gde Tito ima najviše zasluga i po čemu je stekao i najveći ugled u svetu: narodnooslobodilačka borba, druga Jugoslavija i samoupravni socijalizam.
Srpski nacionalisti pokušavaju da dokažu da je Jugoslavija bezvredna zajednica u kojoj je srpski narod samo stradalnik, a da je glavni krivac za njen raspad Tito. Ne može se tvrditi da su za ratni raspad Jugoslavije jugoslovenski komunisti bez ikakve krivice, ali ne stoji tvrdnja da je titoizam pokretač raspada Jugoslavije, da je vodio pravo u građanski rat, kao što tvrdi istoričar Dušan Bataković. Time pokušava da se prikrije ključna krivica režima Slobodana Miloševića za taj raspad.
Negativna slika o Srbiji u svetu, po mišljenju Dušana Batakovića nije uzrokovana osvajačkim ratovima koje je vodio srpski režim Slobodana Miloševića, već je proizašla iz šinjela „zvanične hrvatske politike i prateće, austronemačke propagandne mašinerije“. Zločine počinjene u tom ratu u ime srpskog naroda, Bataković, Ćosić i drugi, ako ne mogu da ih sasvim skriju, nastoje da ih opravdaju i minimiziraju. Priznaju da je u tom ratu činila zločine i srpska strana, ali samo kao osvetu i revanš za zločine počinjene prema srpskom narodu.
Najgrlatiji u antititovskom diskursu je književnik Dobrica Ćosić. Ćosić se ne ustručava da kaže kako se titoizam ostvario kroz „raspad srpskog narodnog bića“, on zamera Titu i ono što je njegovo najveće ostvarenje – da Jugoslavija, navodno, „nije mogla da opstane kao zemlja ravnopravnosti“, pa je u poslednjim decenijama postojala na devizi antisrpske koalicije „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.
Dakle, Jugoslavija je, po Ćosiću, antisrpska tvorevina. Ali kako je mogao jedan „antisrbin“ da ima izvanrednu podršku najbrojnijeg srpskog naroda? Ćosić deluje kao pretplaćeni oplakivač teške sudbine srpskog naroda u koju ga je najpre on gurnuo. Ćosić i istomišljenici prihvataju i svoju krivicu za takvu sudbinu, ali samo zato što su prihvatali „jugoslovenstvo“ i „titoizam“. U stvari obrnuto, krivci su zato što su se okrenuli protiv tih vrednosti.
Unižavanjem Tita srpski nacionalisti nisu toliko naškodili njegovom ugledu koliko su uspeli da zakoče procese izrastanja demokratskog društva u Srbiji. Sa besomučnim napadima na Tita i titoizam, srpski nacionalisti otežali su povratak Srbije u evropsko demokratsko društvo.
Kako demokratski pokret i demokratska vlast treba da odnose prema levom pokretu pod okrilljem Josipa Broza Tita? Svakako kritički, ali ne i ideološki negatorski ili potcenjivački, kao da nije postojao. Nova demokratska vlast u Srbiji mora da ima jasnu svest o tome da za sobom ima osim demokratskog nasleđa, pod okriljem Ljube Davidovića, i nezaobilazno levo nasleđe Josipa Broza Tita. Ne samo zbog toga što je to nasleđe pola stoleća predstavljalo vladajuću ideologiju Jugoslavije, već pre svega zato što je materijalno, civilizacijski i kulturno ostavilo tragove unutar jugoslovenskog društva.
Vrednosti titoizma koje mogu da služe demokratskoj transformaciji društva svakako nisu jednopartizam i partitokratija, odnosno-partijsko društvo. Ali postoji jedan krug vrednosti u Titovom nasleđu na unutrašnjem i spoljnom planu (participacija, socijalno tržište, nezavisna spoljna politika) koje mogu poslužiti kao kritička konsultacija za savremene potrebe društvenog razvoja.
Autor je član Saveza antifašista Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
