Davidović i Broz ne mogu zajedno

Zaista je samo čudesna politička i ideološka alhemija mogla u isto okrilje našeg demokratskog političkog nasleđa da stavi Ljubu Davidovića – korifeja liberalne i pluralističke demokratije – i Josipa Broza Tita, koji se nikada nije odrekao jednopartijskog sistema, ma koliko nastojao da samoupravljanje prikaže kao otklon od prakse realsocijalizma.

U ovom tekstu Marković je u maniru pravovernog pripadnika ideoloških komisija i partijskog jurišnika demonstrirao svoju ideološku „autentičnost“ i nedogmatičnost ukazujući na ideološki neprihvatljivu pojavu vodećih pripadnika dogmatske levice i srpske desnice koji nastoje da detroniziraju Tita tamo gde je Tito imao najviše zasluga i najveći ugled u svetu: NOB, druga Jugoslavija i samoupravni socijalizam, nedostaje samo bratstvo i jedinstvo. Ali, svedoci smo da od ovih Brozovih zasluga nije ostalo ni traga, a njegovo državničko i ideološko nasleđe samo je deo sve bizarnije folklorističke jugonostalgije.

U tekstu je posebno apostrofiran Dušan Bataković, čija je najveća „krivica“ u tome što je tvrdio da je Jugoslavija bezvredna zajednica, srpski narod stradalnički, a da je titoizam glavni krivac za raspad SFRJ i pokretač građanskog rata. Marković ipak priznaje da ni jugoslovenski komunisti nisu bez krivice za raspad Jugoslavije, ali tvrdi da su najveću ulogu u razgradnji titoističkog nasleđa imali pripadnici srpske desnice. Pritom Bataković se direktno optužuje da pokušava da prikrije ključnu krivicu Miloševićevog režima za propast Titove Jugoslavije.

Međutim, ko je imao i najpovršniji uvid u Batakovićevo delovanje, zna da se njemu nikada ne može stavljati na teret odbrana tog režima. Dovoljno je pogledati tekstove koje je objavljivao u Književnim novinama. U tom smislu, on je bio jedan od najdoslednijih kritičara režima i načina kako je vodio nacionalnu politiku i to posebno na Kosovu i Metohiji. Zato je i danas značajno njegovo istrajno zalaganje za odbranu prava srpskog naroda na KiM i za zaštitu našeg istorijskog i kulturnog nasleđa u Pokrajini. I to je, verovatno, jedan od glavnih razloga što je izložen napadima i ideološkim diskvalifikacijama.

Suština ovih napada sadržana je i u Markovićevoj tvrdnji da negativna slika o Srbiji u svetu, po mišljenju Dušana Batkovića, nije uzrokovana osvajačkim ratovima koje je vodio srpski režim Slobodana Miloševića, već je proizašla iz šinjela „zvanične hrvatske politike i prateće austronemačke propagandne mašinerije“. Da je Bataković prihvatio aksiom naših neprikosnovenih antifašista i anacionalnih građansko-liberalnih teoretičara da je Srbija i njena osvajačka politika razbila idiličnu titoističku Jugoslaviju i priznao bez rezervi „historijsko pravo Hrvata“ na nezavisnu državu, iz koje će biti prognana većina Srba, onda bi on bio prihvaćen kao iskreni demokrata i antifašista. Ovako, pošto ne ispunjava te uslove, svrstan je u zloćudnu srpsku desnicu.

A Marković je mogao da se obavesti koliko je truda i znanja uložio Dušan Bataković kao istoričar i naš ambasador u Grčkoj, Kanadi i Francuskoj na afirmaciji demokratske, slobodarske i antifašističke tradicije Srbije. Ipak, njega to ne zanima, jer će on otići toliko daleko, da u ovom pamfletu tvrdi da „Zločine počinjene u tom ratu u ime srpskog naroda Bataković i Ćosić i drugi, ako ne mogu da ih sasvim skriju, nastoje da ih opravdaju i minimiziraju. Priznaju da je u ovom ratu činila zločine i srpska strana, ali samo kao osvetu i revanš za zločine počinjene prema srpskom narodu“.

Ovo je klasičan primer ideološke ostrašćenosti i denunciranja, jer se iznose neosnovane optužbe na račun istaknutih javnih delatnika i stvaralaca koji su u naučnom, književnom i društvenom radu toliko puta dosad jasno dokazali svoju humanističku i antifašističku opredeljenost. Marković je ipak uspeo da nam ovom prilikom predstavi „veliko teorijsko otkriće“ da srpski nacionalisti unižavanjem Tita nisu toliko naškodili njegovom ugledu, koliko su uspeli da zakoče procese izrastanja demokratskog društva u Srbiji i povratak Srbije u evropsko demokratsko društvo. Marković očigledno nije pomislio da svojom isključivošću unižava sebe i svoj antifašizam, ne pominjući ni u primisli koliko je upravo titoizam doprineo da Srbija bude decenijama zaustavljena na evropskom putu.

Zaista je došlo vreme da se razbije decenijama građen monopol na tumačenje istorijskih događaja i na tumačenje ko u Srbiji danas ispunjava kriterijume da bude antifašista.