Dijalog o budžetu

O čemu se zapravo radi? Zakon o Agenciji je usvojen krajem 2008, ali je određeno da počinje da se primenjuje od 1. januara 2010. Tih 14 meseci je bilo namenjeno da se predlože i izaberu članovi Odbora, da oni na konkursu izaberu direktora i zamenika, da direktorka donese sistematizaciju i podzakonske akte, da se obezbede prostorije za rad i kupi oprema, da se nakon toga zaposle ljudi i da spremno krenu da rade od dana početka primene zakona. Zašto od početka u punom kapacitetu? Pa zato što baš na početku ima najviše posla: treba napraviti bazu podataka sa imenima svih funkcionera, pripremiti objavljivanje podataka o imovini za nekoliko hiljada nosilaca važnih funkcija, početi sa proverom prijavljenih podataka o imovini čak i kada ne postoji sumnja da je nešto prijavljeno netačno, razrešiti ko zna koliko situacija nespojivosti funkcija, početi istinsku kontrolu tačnosti izveštaja o finansiranju stranaka, primiti lavinu pritužbi na korupciju od strane građana srećnih što su dobili još jedan organ kojem mogu da kažu šta im je na srcu, proslediti njihove dopise i pratiti šta se po njima zbiva, pripremiti se za treći krug evaluacije GRECO, utvrditi sve šta je urađeno na sprovođenju zaboravljene Strategije za borbu protiv korupcije i Akcionog plana i inicirati njihovo prilagođavanje sadašnjoj situaciji.

Svesni tih potreba, i okolnosti da će prvog januara Agencija naslediti tek desetak ljudi od Republičkog odbora koji su ranije obavljali samo mali deo posla koji Agenciju čeka, predlagači zakona su uneli u obrazloženje i proračun potrebnih sredstava – 39 miliona dinara odmah za nabavku opreme, 108 miliona godišnje za plate zaposlenih itd. Da podsetimo, nacrt je izradilo Ministarstvo pravde, na njega je zbog finansijskih aspekata moralo da da mišljenje i Ministarstvo finansija, a predložila ga je Vlada. Međutim, mesec dana kasnije (decembar 2008), u budžetu za 2009. godinu, koji predlaže ista vlada i usvaja ista skupština, osvane cifra od 12,5 miliona, koja je rebalansom smanjena za četvrtinu. Sve to uz obrazloženje da će Agencija tokom 2009. imati kao zaposlene samo direktora i zamenika jer počinje sa radom tek u 2010. Kao da će se prvog januara odjednom stvoriti i zaposleni i oprema i sve što je potrebno pa da Agencija počne da radi u punom kapacitetu.

Međutim, ni za sledeću godinu stvari ne stoje sjajno. Memorandum o budžetu Ministarstva finansija iz juna 2009, kako bi se „olakšao proces pregovaranja“, postavlja institucijama limite u okviru kojih bi trebalo da se kreću njihovi predlozi finansijskih planova. Limit za Agenciju je utvrđen na nivou potrošnje iz ove godine. Onaj ko ga je na tom nivou utvrdio otkrio je svoje nepoznavanje zakona koje je Narodna skupština usvojila, ali i nedovoljnu smislenost sadašnjeg sistema planiranja budžetskih rashoda. Na primer, na spisku institucija kojima su limitirani rashodi u 2010. godini nalazi se i Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa koji u toj godini uopšte neće postojati, a na njemu nema Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koja je trebalo da bude formirana još jula ove godine.

Verujem da će Agencija, nakon svega što se dešavalo, dobiti novca za 2010. koliko bude tražila. Međutim, uopšte nije poenta u tome. Svaka institucija mora dobiti iz budžeta onoliko koliko je minimalno potrebno da bi ispunila svoje zakonske obaveze. Utemeljenost procene institucija o tim potrebama mora se proveravati, a i plan i nalazi provere moraju biti dostupni javnosti. Tek kada se nađu sredstva za ovaj, nazovimo ga „obavezni“ deo budžeta, valja razmatrati da li ima novca za sprovođenje drugih korisnih programa, za davanje subvencija ili za drugi vid potrošnje radi ostvarivanja politike Vlade u nekoj oblasti.

Država koja ne obezbedi da njene institucije ispune svoje zakonske obaveze relativizuje obaveznost zakona i gubi moralno pravo da od pojedinaca i firmi traži da se zakonima povinuju. O tome hoće li biti dovoljno novca za ispunjenje zakonskih obaveza treba da se razmišlja kada se zakoni donose, a ne kada treba da se sprovode. Kada novca nema, treba smanjivati obim državne intervencije i menjati propise, a ne da kao sada, prilikom svakog donošenja budžeta, političari prećutno određuju koji će se zakoni poštovati a koji ne i hoće li neki politički profitabilan izdatak dobiti prednost nad ostvarivanjem principa pravne države.

Autor je programski direktor organizacije Transparentnost – Srbija