Drhtanje pred crkvom

Drugim rečima, iako nisu dovoljno opravdana, ona su korisna, a ako su već garantovana Ustavom, onda bi trebalo da budu poštovana. Prema održavanju ili neodržavanju Prajda prilično sam indiferentan, ali nisam indiferentan prema besmislenim argumentima kojima su se potkrepljivali zahtevi za zabranu i još besmislenijim argumentima kojima je vlast potkrepila svoju konačnu odluku.

Kao razlog za zabranu Prajda navodi se potencijalno remećenje javnog reda i mira i zaštita bezbednosti građana i imovine. Ako izbliza pogledamo kako država štiti red, mir i bezbednost, onda može da se zapazi da to čini isključivo zabranama. Od gradske odluke da se zabrani prodaja alkoholnih pića posle 22 sata, koja je proglašena neustavnom, do zabrane javnog okupljanja u slučaju Prajda, koja će verovatno biti proglašena neustavnom. Ne bi me iznenadilo da sledeći korak bude uvođenje policijskog časa, koji bi zatim bio proglašen neustavnim.

Zabrana Prajda nije u tolikoj meri indikator stanja ljudskih prava u Srbiji, jer smo svi svesni tog stanja, već pre toga u kakvoj slabašnoj državi živimo. Paradoksalno je da država koja je do juče prkosila celom svetu, baš otprilike kada je garnitura slična ovoj bila na vlasti, sada drhti pred crkvom, paracrkvenim organizacijama i njihovim pomagačima. Koliko je država slaba pokazuje i to da nosioci državnog autoriteta, čija je retorika često čvrstorukaška, nisu imali hrabrosti da stanu iza te jedne zabrane, nego su zabranili i sve druge skupove koji su bili zakazani za subotu.

Kada je reč o zahtevima za zabranu izložbe „Ecce homo“, jer vređa osećanja građana Srbije, budući da Hrista prikazuje u kontekstu koji se nekome ne dopada, o tome može da se kaže samo da svako ko je pročitao Bodlerov predgovor Cveću zla, knjizi koja je u vreme pojavljivanja bila provokativna i nepoželjna, zna da umetnost i moral, slično kao i moral i politika, ne idu ruku pod ruku i da ne bi trebalo mešati vrlinu s mastilom i lepim rečima. Sasvim je pogrešno umetničko delo, ako je ovde reč o umetničkom delu, meriti ne-estetskim merilima, koja su namenjena drugim sferama. Uostalom, kako nekoga može da vređa nešto što nije video, nešto o čemu je samo čuo ili pročitao u medijima i što nije upereno protiv njega lično. Mogli bismo jednostavno da podlegnemo religioznoj histeriji i da predložimo da se zabrane i mediji koji prenose slike sporne izložbe ili druge sadržaje koji vređaju nečija osećanja. Problem je u tome što nečija osećanja teško mogu da budu objektivno merilo ispravnosti bilo čega. S druge strane, ako neko misli da mu je nanesena šteta, uvreda ili duševni bol, on može slobodno, kao pojedinac, da potraži zaštitu pred nadležnim sudom, ali izgleda da to niko neće da uradi osim lučonoša iz Dveri – dežurnih ustavobranitelja, dušebrižnika, zaštitnika javnog morala i avangarde Srpske pravoslavne crkve.

Dverjani, osim toga, neprestano govore o nekakvoj ideologiji homoseksualizma i upozoravaju na opasnosti propagande i indoktrinacije. Ako postoji tako nešto, kao što je ideologija homoseksualizma, onda bismo mogli da budemo indoktrinirani homoseksualizmom i da postanemo homoseksualci po ubeđenju, baš kao što bismo mogli da postanemo liberali, konzervativci ili komunisti čitajući Mila, Berka ili Marksa. Da je to kolosalna budalaština pokušaću da ilustrujem primerom.

Nije neverovatno da bih nakon čitanja Manifesta komunističke partije, tog vešto napisanog političkog pamfleta, mogao da postanem ubeđeni marksista, iako sam prethodno bio ubeđeni hrišćanin. Ali, ako to primenimo na slučaj Prajda i „ideologije homoseksualizma“, onda bi to značilo da ukoliko izbliza vidim Prajd ili pročitam neki gej manifest, postoji opasnost da bih mogao da postanem homoseksualac ili, u svoj toj rodnoj zbrci, lezbejka. Čini mi se da ne treba dalje obrazlagati u kojoj meri se to kosi sa zdravim razumom. Međutim, ne iznenađuje me da homofobni muškarci iz Dveri pokazuju zabrinutost i strah od slika, budući da eksperimentalna evidencija pokazuje da postoji pozitivna korelacija između homofobije i seksualnog uzbuđenja prilikom posmatranja homoerotskih sadržaja.

Patrijarh SPC, s duge strane, podstaknut pritiscima dverjana ponovo je odlučio da se bavi seksualnim preferencijama građana i da na osnovu toga određuje ko je „gad pred gospodom“, a ko ne, ko je za žaljenje, a ko nije, ko je bolestan, ko ne. Nije teško zaključiti da se iza „bogobojažljivih“ izjava krije opasna logika: ko je gad pred bogom, gad je i pred bogočovekom, a onda i pred ljudima koji su prema religijskoj predstavi stvarnosti njegova slika i prilika. Onda, takvi „gadni“ treba da budu obeleženi i progonjeni ili, rečeno jezikom SPC – „spaseni“. Posebno je zanimljivo to što crkveni velikodostojnici koji su se opredelili za nereproduktivni način života osuđuju one koji se ne razmnožavaju i zameraju im nereproduktivnost.

Ako crkva treba da ima ikakvu ulogu u društvenom životu, onda njena uloga treba da bude svedena na brigu o dušama onih koji veruju da imaju dušu i žele da im ona bude spasena, a da sve druge, koji nisu eksplicitno izrazili tu želju, prestane da teroriše izjavama, saopštenjima i anatemama.

U kontekstu zabrane Prajda, ništa manje važan problem odnosi se na to kako se ovde tumači demokratija. Javnosti se sa svih strana servira da većina građana ne podržava tu manifestaciju. To čine svi, od patrijarha preko Dveri pa do sindikata policije. Ali, ovde većinu niko nije ništa ni pitao. Nigde se nije o Prajdu odlučivalo većinom glasova ili nekom drugom demokratskom procedurom. Ali, čak i da se većina izjasnila protiv parade ponosa, to i dalje ne bi bio dovoljan razlog za njenu zabranu, jer većina principijelno može da izglasa bilo šta i da postigne saglasnost o bilo čemu.

Većina može da se saglasi da je planeta Zemlja ravna ploča koju na leđima nose džinovske kornjače ili da zakoni fizike prestaju da važe, ali njihova saglasnost nikada neće od Zemlje da napravi ravnu ploču, kao što ni fizički zakoni neće prestati da važe. Saglasnost većina ne znači da je ona nužno u pravu i demokratija ne može da se svede na prebrojavanje glasova. Ono što se ovde predstavlja kao demokratski izražena opšta volja, nije ništa drugo do tiranija većine, a ona je ruglo demokratije.

Maks Veber je državu definisao kao onu ljudsku zajednicu, „koja u okviru neke teritorije polaže pravo na monopol na legitimnu primenu fizičkog nasilja“. Sećam se kako je država monopolisala silu u vreme studentskih i građanskih protesta 1996-1997. godine. Policija je u to vreme tukla, a bila je lošije opremljena i manje školovana. Tadašnjem portparolu vladajuće SPS, a današnjem premijeru i ministru policije Ivici Dačiću nije zastajala knedla u grlu dok je policija brutalno premlaćivala građane, dok je on sedeo pokraj svog predsednika. Pretpostavljam da i današnja modernizovana i školovanija policija ume da tuče. Međutim, izgleda da je ona i dalje obučena i ume da tuče samo one koji ne pružaju otpor. Danas, premijeru i ministru Dačiću teško pada i zamisao da u ovom slučaju policija primeni zaista legitimno nasilje protiv nasilnika ili onih koji prete nasiljem.

U Veberovoj vrednosno neutralnoj definiciji države naglasak je na monopolu: samo država ima pravo da primenjuje silu. U Srbiji je monopol izgleda u nekim drugim rukama.

Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu