Društvena zvona na uzbunu

Događaj koji je nedavno podstakao najviše reakcija u britanskoj javnosti bio je incident u televizijskom rialiti šouu Veliki brat, sa poznatim ličnostima kao stanarima kuće. Klan ukućana, koji je predvodila Džejd Gudi, zubna tehničarka koja je postala poznata upravo učešćem u Velikom bratu pre nekoliko sezona, podrugivao se zvezdi Bolivuda, Indijki Šilpi Šeti. U jednom trenutku Gudi je rekla Šilpi „Ti si lažov i j… folirant… Trebalo bi da provedeš dan u straćarama. Idi kod onih kojima si idol i budi realna.“
Odmah su na uzbunu zazvonila sva zvona za signalizaciju društvene opasnosti, vrlo senzibilni instrumenti u društvima koja vode računa o svom dobrom funkcionisanju i prosperitetu. I dovoljno glasni da ne može da ih nadjača gomila bukača i da time čitavom društvu nanese štetu. Nekoliko desetina hiljada ljudi zvalo je da protestuje zbog rasizma, stručnjaci su ukazivali na moguće propuste u obrazovanju i predlagali načine da se oni isprave, urednici i kolumnisti redom su osuđivali ovakvo varvarsko ponašanje.
Veliki brat nije samo jedna od televizijskih emisija u kojoj učestvuje nekih desetak osoba, već popularnost crpi upravo iz identifikacije velikog broja gledalaca sa nekom od tih osoba, sa doživljavanjem njihovog uspeha kao sopstvenog, a uvreda kao da je bila upućena njima samima. Pošto su u igri ljudi koji uglavnom žive u istoj sredini, kao na dlanu mogu se videti društvene norme i dominantne vrednosti date sredine. Naravno, stvaranje klanova i nepravde prema nekim učesnicima u situaciji dugotrajnog boravka ljudi na ograničenom prostoru su neizbežni, jer uvek ima ljudi koji na taj način žele da se istaknu, ili izbegnu osećaj manje vrednosti ili ko zna kakav lični problem. Dakle, napad na nekoga mogao se dogoditi svuda, a neke različite i neke slične optužbe (folirant, drugačiji) mogli smo čuti i u nedavno završenom srpskom Velikom bratu. Čak su i reakcije publike bile uglavnom iste kao i sada u Britaniji, samo kroz druge kanale komunikacije poput diskusionih foruma. Džudi i Šilpa su zajedno nominovane, i izbačena je, naravno, Džudi sa 82 odsto glasova. Kod nas su napasnici neretko imali i više procenata glasova za izbacivanje. Međutim, razlika ipak postoji. Dok se Džudi, suočena sa onim što je uradila i sa jasnom opštom negativnom reakcijom publike, grcajući u suzama, duboko izvinjavala zbog svojih postupaka kojih se i sama postidela, naši učesnici su prvo izjavljivali da „ni za koje pare neće odustati od svojih principa“ (tj. od osuđivanja onih koji su drugačiji), ili nisu mogli da ne veruju da je „sve namješteno da pobjedi neki Cigan, što ti ja znam“, nastavivši da drže pridike i da vređaju ne samo druge učesnike nego i sve one koji su glasali protiv njih. Ovo govori da nije toliki problem u vrednostima običnih ljudi, već u „uređivačkoj politici“ kreatora javnog mnjenja koji uglavnom ignorišu mnogobrojne pozitivne elemente i neretko izvlače na površinu i podstiču loše stvari.
Nije nikakva novost da autoritarni režimi i njihovi ideolozi (moderno prozvani analitičari), koji pretenduju da se prikažu kao demokratski, prave zamenu teza pa dalje širenje netolerancije i kritiku slabijih tretiraju kao demokratske slobode, a oštro se suprotstavljaju samo onima koji postave pitanje uzroka nekog problema. Zato su reakcije na događaje u Velikom bratu primer kako se jedno društvo nosi sa izazovima. Tu se vidi šta su mu vrednosti za koje se prvenstveno zalaže. Da bi ljudi mogli da žive normalno, još je Ruso isticao, potrebna je neka vrsta društvenog dogovora kao osnove za napredak i blagostanje. Ako ne strepimo u svakom trenutku i manje energije posvećujemo zaštiti golih života i osnovnoj bezbednosti, više će nam ostati za produktivne aktivnosti. Zato je važna tolerancija, ali ne kao neki apstraktni, vanvremenski princip koji je izmislio „neki lobi“ samo da bi nama naudio. Tolerancija treba pre da se vidi kao stalni instrument za dostizanje uslova za ostvarivanje dobrobiti, a ne neki konačni cilj sam sebi dovoljan. Oni koji krše osnovna pravila moraju biti oštro opomenuti, pa i kažnjeni, da ne bi okrnjili ili potpuno urušili tu predispoziciju za društveni napredak. Stabilna društva socijalizovala su članove da na to budu posebno osetljivi. Zato je u Engleskoj nekoliko nepriličnih komentara upućenih jednoj Indijki diglo na noge dobar deo društva. Postojanje takve kritične mase omogućilo je da i drugi ljudi, podstaknuti ovima, posebno ako vide da to ima smisla, urade isto. Nažalost, tačno je i obrnuto. Ako ljudi vide da niske strasti nisu zabranjene, štaviše da su poželjne, da pune naslovne strane novina i da se na njima profitira, i oni će ih početi ispoljavati. Oni koji namerno prosipaju otrov iz usta ili pera moraju doživeti aktivnu osudu svesnih građana koji će razumeti da to njima samima može prouzrokovati štetu. Na taj način uništava se poverenje i sigurnost – socijalni kapital, koji je pored fizičkog (oličenog u fabrikama i putevima) i ljudskog kapitala (kvalifikovana radna snaga) osnova održanja i razvoja društva.
Naravno, pozitivne reakcije je lakše ostvariti u društvima koja su u materijalnom blagostanju, čiji članovi nisu frustrirani mnogobrojnim i svakodnevnim životnim problemima i tako prijemčivi za manipulacije raznih vrsta. Ali, tu onda ulazimo u začarani krug, jer je svaki napredak daleko teži uz breme nepoverenja. Ljudi koji mogu da izgube nešto vodiće računa da to zaštite. Ljudi koji nemaju mnogo toga biće manje obazrivi. Ali njihov gubitak u perspektivi može biti ogroman – da ni u budućnosti ne dobiju ono što bi želeli.
Istraživači društvenih tema tvrde da demokratski poredak zavisi od sposobnosti građana da kad dođu na biračko mesto glasaju i za nečije tuđe interese, kao dodatak njihovim sopstvenim. O’Nil to naziva „predrasudom poštovanja“, stanovištem da drugi imaju pravo na našu brigu za njihov opstanak i dobrobit. Egocentrični interesi ne stvaraju demokratski poredak, bez čega smo, na kraju krajeva, svi na gubitku.