Dva kandidata bez stava

Očigledno je da političke partije ne predstavljaju prepreku da građanska Srbija ima jednog kandidata, što bi bilo očekivano, već sami kandidati Vuk Jeremić i Saša Janković, koji ne žele čak ni da razmotre takvu ideju. Ako je cilj i Jeremića i Jankovića da „obore“ Aleksandra Vučića sa vlasti, postavlja se pitanje zašto svoje lične ambicije ne podrede tom „uzvišenom cilju“ u koji se permanentno zaklinju? Biće da i oni ne veruju u mogućnost da svaki ponaosob „obori Vučića“, pa su motivi za njihovu kandidaturu uklopljeni u ambiciju da nakon predsedničkih izbora formiraju sopstvene partije. S druge strane, ako ne postoji saglasnost oko zajedničkog kandidata sa motivom da se pobedi Aleksandar Vučić, onda se postavlja pitanje da li postoji saglasnost oko političke orijentacije zemlje među ključnim akterima građanske opozicije. Tačnije, da li postoji jedinstven odgovor na ključna pitanja koja u ovom momentu opterećuju i Srbiju i region, i u kojoj meri se kandidati građanske Srbije po tim pitanjima razlikuju od kandidata vlasti?

Rusija nikada ovoliko nije pokazivala svoju agresivnost, šireći „meku moć“ putem medija u Srbiji, perfidnom „putinizacijom“ sa jasnim stavljanjem do znanja da ona ne želi Srbiju u NATO-u, pa čak ni u Evropskoj uniji. Presudnim uticajem na formiranje vlade i neskrivenom podrškom Tomislavu Nikoliću da ide u trku za drugi predsednički mandat, Rusija pokazuje ambiciju da Srbija trajno postane njena sfera političkog uticaja. S druge strane, na Kosovu nikada nisu bili ovako naelektrisani odnosi između Srba i Albanaca, koji, u odsustvu Evrope koja se bavi sama sobom, ostavljaju prostor za pojavu straha i zebnje koji generišu rast nepoverenja između albanske i srpske elite. U takvoj atmosferi, kada nema tutora koji nam nameće pravila igre i pacifikuje nas, kreću ratne igre, koje često liče na dečje igre (voz, ROSU) koje mogu imati kobni ishod.

Bosna i Hercegovina je prešla put od relativno stabilizovane nefunkcionalne države do pitanja da li će ponovo biti rata, što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo. U situaciji kada Dodik šenluči u Banjaluci proslavljajući nastanak Republike Srpske, beogradski (kvazi)intelektualci (Čedomir Antić i Vladimir Kecmanović), naslonjeni na zaostavštinu oca nacije Dobrice Ćosića, pišu istoriju Republike Srpske, koja ne počinje od 1992, već od praistorije, što je, samo po sebi, neviđeni apsurd. Reafirmacija tema poput ugroženosti prekodrinskih Srba, zabrinutosti Beograda za njihov neravnopravan položaj, sve češće pominjanje da će nakon prazničnog krenuti i statusno izjašnjavanje u Republici Srpskoj, dovoljno govori u kakvoj se atmosferi nalazi Bosna i Hercegovina, koja neodoljivo podseća na 90-e godine u predvečerje rata. U takvoj atmosferi, grupa izbezumljenih ludaka može da pokrene spiralu nasilja koja je nezaustavljiva, kao onomad 1992. godine.

Posle kratkog perioda relativne normalizacije odnosa sa Hrvatskom, koji nisu bili idealni, javni prostor okupiraju teme naoružavanja i revizionističkog pisanja istorije/povjesti. Srbija na hrvatske revizionističke postupke ide korak ispred, takmičeći se ko će više kvislinga rehabilitovati, zaboravljajući da je prvo u Srbiji krenuo taj talas. Da paradoks revizionističke istoriografije bude još veći govori i to što su Srbi, pre svih oni krajiški i bosanski, činili najveći deo partizanskih jedinica. Umesto da se sa ponosom ističu zasluge partizana za borbu protiv fašizma, u Srbiji se ta borba relativizuje, omalovažava i anatemiše. Ne bi me iznenadilo da se za nekoliko godina na proslavi oslobođenja Beograda u svečanom defileu pojave četničke jedinice umesto partizanskih. Pri tom se previđa da je danas antifašistička borba u Drugom svetskom ratu jedina istorijska tačka dodira svih naroda u regionu koja može imati integralističku ulogu. Verovatno, Srbija i nakon ovih izbora neće imati snage da prekine gordijeve čvorove i odluči na koju će stranu krenuti.

Gordijevi čvorovi neće ni biti tema ovih izbora, ne zato što nisu važni, naprotiv, već zato što dominantna politička elita ili nema svest o tome ili u svojim kalkulantskim promišljanjima uviđa da presecanjem tih čvorova povećava šanse za gubitak podrške jednog dela, pre svih patriotskih, birača. Pretpostavka je da će političke poruke većine predsedničkih kandidata koji ne pripadaju desničarskim i konzervativnim partijama biti gotovo identične, što zapravo mnogo i ne iznenađuje: I Evropa i Rusija, Kosovo je srce Srbije, Republika Srpska ima pravo da odlučuje o svojim vitalnim nacionalnim interesima, Hrvatska klizi ka ustaštvu itd.

Međutim, čini se da svesno ili nesvesno građanska javnost previđa nedostatak jasnih poruka na tom drugom polju političke tradicije u Srbiji. Ako i površno pratimo predsedničku kampanju Vuka Jeremića, uviđamo da je on vrlo jasno stavio do znanja da gorenavedeni pravci državne politike za njega nikada nisu bili sporni, pa nema ni razloga da ih revidira. Drugi kandidat tzv. građanske Srbije, Saša Janković, se, pak, vrlo mudro ne izjašnjava. On pominje Ustav Srbije kao najviši pravni akt kojim će se rukovoditi ako bude izabran za predsednika Srbije. Mi ne znamo kakav je njegov stav po pitanju gorenavedene dihotomije.

U isto vreme, Aleksandar Vučić, koji u stidljivim pokušajima da se otrgne iz zagrljaja kvazipatriotskih snaga (Davos, eskiviranje proslave Dana RS) pokazuje odsustvo snage za to, koja je praćena izostankom podrške onog dela društva koje bi mu nadomestilo gubitak patriotskih glasača koji su mu potrebni za održanje trenutne političke moći. Racionalno ponašanje u ovom momentu bi bilo kada bi građanski deo opozicije, po cenu gubitka svega što politika sa sobom donosi, dao takvu podršku i iskoristio političku snagu Vučića za trajno okretanje, i njega lično ali i Srbije, ka Evropi i svemu onome što Evropa simbolizuje. Takva cena bi bila ogromna, ali vredna žrtve za početak stvaranja onakve zemlje kakvu smo oduvek želeli. Ako izostane takva podrška, što je gotovo izvesno, mislim da kandidatura istinski građanskog i liberalnog kandidata mora biti imperativ. Bez ambicije da pobedi, građani Srbije moraju imati mogućnost da glasaju za drugačiju politiku, koja će u moru opštih mesta jasno staviti do znanja u kom pravcu treba da idemo. Nakon ovih izbora to će biti mera građanske Srbije koja počiva na ovim idejama.

Autor je član Glavnog odbora LDP-a