Enigma slobode

Aleksej Kišjuhas Matematičar i logičar Alan Tjuring snažno je zadužio čovečanstvo na čak dva zadivljujuća fronta. Prvo, Tjuring je rodonačelnik savremenog kompjutera. Temeljno unapredivši koncepte algoritma i komputacije, u Mančesteru 1940-ih godina napravio je i prvi program koji se može nazvati računarskim. Drugo, Tjuring je bio vodeća ličnost ekipe koja je razbila nacističku mašinu za šifrovanje „Enigma“. Time je omogućeno da Saveznici unapred poseduju nacističke planove napada, odbrane i međusobnog ćaskanja. Nije daleko od istine istaći kako je ovaj naučnik zaslužniji za pobedu nad nacizmom od većine savezničkih generala. Drugim rečima, nije preterano reći i da je ovaj čovek spasao čovečanstvo – i to ne jednom, već dva puta. Informatička tehnologija unapredila je, olakšala i transformisala gotovo sve segmente naših svakodnevnih života – živote koje istovremeno ne vodimo po nacističkim radnim logorima i/ili okončavamo u gasnim komorama. Kako li mu se čovečanstvo odužilo za ovo? Još žalosnije od činjenice da je ovaj genije nepoznat za većinu uživalaca u plodovima računara i antifašizma.
Jer, Tjuring je bio homoseksualac. Po prijavljivanju provale u sopstveni dom 1952. godine bio je primoran da prizna svoje seksualno opredeljenje, što tada biva kažnjivo ponašanje. Tjuring je imao dva izbora: zatvor ili hormonsku terapiju (injekcije estrogena u cilju potiskivanja seksualne želje). Nakon jednogodišnje „terapije“, ovaj genije odabira treću mogućnost: samoubistvo. Pojeo je jabuku koju je prethodno natopio cijanidom.
I Srbiju potresaju ovakve kontroverze koje to nisu. Nedavni fizički napadi na homoseksualne osobe od strane organizovanih grupa samo su intenzivirani poslednjih nedelja. Uz to, fizičko nasilje tek je vrh ledeno hladnog brega torture koju doživljavaju ti ljudi. Ljudska bića uronjena su u seksualnost kao retko koja živa bića. Nije reč samo o dahtanju između čaršava, već i o i svekolikoj kulturi: jeziku, umetnosti, plesu, muzičkim hitovima, odevnim predmetima, pravilima komunikacije, percepciji sopstvenih i tuđih društvenih odnosa, tabuima na dodirivanje i na određene delove tela, medijskim i reklamerskim sadržajima, medicinskim pregledima, odvojenim toaletima, džogiranju, teretanama, veštačkim trepavicama i dizajnu automobila. Seks stoji ili izviruje iza većine društvenih praksi. Mora da je ljudima čija se seksualnost razlikuje vraški teško sakrivati sve to.
Povodom učestalih napada na homoseksualne osobe mediji su već podsetili na tipične tačke u debati, te ponavljali neologizme iz arsenala politički korektne frazeologije: diskriminacija, homofobija, predrasude, opresija. Fenomen koji ovde valja istaći nešto je opštije prirode: neprikosnovenost načela individualne slobode. Opšta kritičnost prema homoseksualnosti indikator je društva opako zainteresovanog za ono što ljudi privatno rade i misle. I, opako zainteresovanog da (se) to uređuje i propisuje. Na toj tački svi se moramo (po)buniti. Jer, individua i njene karakteristike i/ili izbori imaju biti osnova oko koje se okreće društveni svet. Nipošto ne obrnuto. Dakle, nije reč samo o pojedincima koji smatraju da imaju pravo mlatiti one drugačijih seksualnih preferencija. Batinaša zbog različitih različitosti će uvek biti. Ovde je reč o svima nama – prijateljima, roditeljima, komšijama, kolegama, te političarima, novinarima, zakonodavcima i piscima udžbenika – koji bi da tuđe ponašanje modeliramo prema sopstvenom.
Svet koji nema poverenja u individualne izbore i/ili karakteristike ljudi turobno je mesto za život. Propisivački orijentisano društvo neretko ubija svoje najbolje članove. Ulog je, dakle, mnogo veći i on se i u razvijenim zemljama (nažalost) takođe prelama na temama poput homoseksualnih brakova, te konzumiranja lakih droga, eutanazije i slično. Naime, podela društva po ovim pitanjima indikator je konstantne prisutnosti dilema za koje se udobno i ugodno voli misliti da su rešene: da li dopustiti pojedincu da slobodno odabere šta (i koga) voli i želi. Posredi je sama suština smisla koja se skriva iza reči demokratija.
S tim u vezi, vratimo se na Tjuringa. Podsetimo, ovaj matematičar je značajno doprineo pobedi nad režimom koji je cijanidom (Ciklon-B) sistematski ubijao sopstvene građane zbog određenih karakteristka. Zastrašujućom ironijom, u svojoj 41. godini, Tjuring je sam zagrizao jabuku natopljenu istim tim otrovom. Njegovo društvo takođe je jednoj opštoj izjednačavajućoj zamisli podredilo brigu za poštovanje i negovanje individualnih izbora i/ili karakteristika. Šta li je jedan od najvećih umova dvadesetog veka tada pomislio? Kakvo li je saznanje o dobru i zlu donela ova jabuka? Prerano ostavši bez Tjuringa, ovo su enigme koje sami moramo rešavati. I nada(j)m(o) se, doći do rešenja da nijedan izgovor nije dovoljno dobar za gušenje slobode i autonomije pojedinca. Da sloboda i nije toliko enigmatična.