Fejsbuk demokratija u sjaju polumeseca

Da li islam mora, bez izuzetka, biti samo radikalan i fundamentalistički? Ili je to samo u očima Zapada, koji na svaku njegov pomen pred sobom vidi najvećeg neprijatelja svom ustrojstvu, načinu života, liberalnom društvu i idejama demokratije?

I da li taj isti Zapad ipak može nešto učiniti da ublaži štetu kojoj je i sam, bez dileme, umnogome doprineo?

Mnogo je pitanja, nedostaju odgovori… Predviđanja, teorije i prognoze budućih događaja jesu dobrodošli kao pomoćno sredstvo u celokupnoj analizi ovih revolucija, ali ipak, još uvek, nemaju pravi odgovor na pitanja: kako se ovo dogodilo i u kom će se pravcu dalje razvijati stvari?

I zaista, kako se, zaboga, dogodilo da svi ti besprekorno utvrđeni, autoritarni režimi iz (sredine ?!) prošlog veka, s punom i osvedočenom kontrolom apsolutno svih poluga vlasti i svih mehanizama sile, ipak popadaju u samo nekoliko dana, poput domina…

Mladost, beda, beznađe… i fejsbuk…

Spoj elementarnih činilaca revolucije!

Mladi ljudi su, osvedočeno, kroz istoriju, uvek bili udarna pesnica i nosioci revolucija. Često i zloupotrebljavani i žrtvovani, uzgred rečeno. Ali u ovom slučaju se demografski bum, započet sedamdesetih godina prošlog veka, kada je uspostavljena tendencija ubrzanog i intenzivnog, a izuzetno natprosečnog prirodnog priraštaja, usled čuvenog „muslimanskog uzdignuća“ , u islamskim zemljama prosto manifestovao kroz činjenicu da i u Egiptu, Libiji, Jemenu, Tunisu… kao i ostalim arapskim zemljama polovinu stanovništva čine mladi do trideset godina starosti. Koja je to snaga, koja je to sila!!?

E sad, ako na tu silu dodate skoro isti toliki (50 odsto) procenat nezaposlenosti, uz siromaštvo i odsustvo nade u bolji život, lako je doći do odgovora… Naravno, kao dodatni impuls u ionako civilizacijski i istorijski komplikovanu situaciju treba uključiti i njegovo veličanstvo internet, najveći proizvod zapadne civilizacije, globalnu mrežu, tj. njeno poslednje a ujedno i najveće čedo, omiljenu igračku i alatku mladića i devojaka svih nacija, boja i očigledno konfesija: Fejsbuk.

Revolucije u muslimanskim zemljama Magreba i Bliskog istoka su planirane, ugovarane i sprovođene putem Fejsbuka! Fascinantno!

Gde je u svemu tome uloga zapadnih država? Jesu li zatečene, iznenađene, uključene ili nezainteresovane? Pa ovo poslednje svakako nisu!

Zapad je svoju zabrinutost neuverljivo pokušao da prikrije tihim pozivima na primirje, na mirno rešenje krize, balansirajući između svojih saveznika, vlastodržaca, i lidera protestanata… valjda shvatajući koliko je velika, zapravo, njegova uloga odnosno krivica za događaje koji su promenili istoriju muslimanskog sveta. Krivica?

Krivi ste ako decenijama podržavate totalitarne, surove režime koji siromaštvo i bedu svojih građana potvrđuju nasiljem i represijom, pri tome se pozivajući na neislamistički karakter vlastodržaca! To što nisu islamski fundamentalisti ne omogućava im da bezgranično i svakako sprovode diktaturu, torturu i silovanje sopstvenog naroda. Nasilje, beda i represija jednostavno ne smeju i ne mogu biti podržani od demokratskih i liberalnih vlada iz ma kojih razloga. Jednostavno!

Iz tog razloga premisa, duboko usađena u sistem zapadne civilizacije, po kojoj je svaki islamistički režim u osnovi radikalan, fundamentalistički i destruktivan nije i ne može biti opravdanje. Jer nije tačna. A čak i da jeste, čak i da je tačno da islam, zaista, ne može biti istovremeno konzervativan i liberalno ekonomski orijentisan, što trenutno Turska pokušava da ustroji i sprovede (čini mi se, veoma uspešno), Zapad čak i tada ne može oduzeti pravo muslimanima da sami uređuju svet u kojem žive. Ako je za njih islam ono što je za Zapad demokratija, ako njima islam ispunjava najveće društvene i građanske afinitete, ako se kroz islam ostvaruju i unapređuju, Zapad im to nikako ne može osporiti. A naročito ne ako svoja načela krajnje selektivno primenjuje. Jer ako je Saudijska Arabija, toliko podržavana i prihvaćena od Zapada, model koji treba slediti, onda stanovnici država u kojima se dešavaju revolucije s punim pravo mogu reći: Ne, hvala. Ako je Saudijska Arabija ono što nam nudite, ako je to ono što mi treba da budemo i što biste vi podržali, onda bismo mi, ipak, radije islam. Kakav god!

I kako im ne priznati da su u pravu?