Festival igre i poigravanja

Zoran Hamović U Beogradu, kad mu vreme nije, rođen je i u slavu umetnosti govora tela raste Festival igre. Međunarodni kulturni događaj koji već četvrti put podseća, nagoveštava i obaveštava da postoje i drugi značajni pokreti, a da se ne povezuju sa političkim boksovanjem ili gimnastikom za mršavaljenje. Štaviše, kao da je otvorena knjiga sećanja na atmosferu izdizanja i poleta istraživačkog duha Bitefa, Festa ili Bemusa. Svako uprizorenje inovacija podrazumeva organizaciono čudo, plod velikih individualnih napora i zalaganja s jedne, te podozrivosti okoline s druge strane. Dovođenje prestižnih umetnika predviđa pre svega uživanje u vrhunskoj umetnosti, ali i neku vrstu provokacije i javnog raspravljanja o tome „gde su oni, a gde smo mi“, preslišavanja šta smo sve propustili, jer nismo imali para, volje, znanja, a da jesmo – gde bi nam bio kraj, pa do toga da po ko zna koji put konstatujemo da međunarodne kulturne veze stvaraju i jačaju pojedinci, a zadužene institucije ih u tome guše i sputavaju.
Za razliku od prethodnog primera gde se privatnim angažovanjem ostvaruje saradnja od istorijskog značaja, postoji i drugi koji govori kako se zajedničko dobro krčmi i pretvara u nesastavljiv granulat, jalovinu međunarodne komunikacije. Radost je velika i najmanje dvostruka ukoliko estradna zvezda s one strane okeana doleti u neki srpski gradić i usreći nekoliko hiljada ljudi, ne toliko svojim glasom koliko stasom. To svakako ne bi zavredelo posebnu pažnju da se ne radi o ispunjenju dečačkih snova jednog ministra. Problem je u tome što kultura nije njegov resor, što svoj položaj zloupotrebljava za ostvarivanje naklonosti određene javnosti i što takvu javnost ohrabruje legitimišući se kao predstavanik aktuelne vlade, a ne kao portir sa privatnim interesima, željama i snovima.
Nekako se podudarilo da nam stigne još jedna pozivnica za žurku. Pozvani smo svi, diskoteka je poznata, tekst poziva veoma zanimljiv. Ko ga pažljivo pročita, shvatiće da će biti lud provod i da će se dogoditi se nešto više od plesa. Naslućivana, sad je i dorečena misao da Srbija nema baš uredne istorijske papire o vlasništvu nad Vojvodinom i Raškom i da je međunarodna komisija za poreklo imovine spremna da iznese svoje viđenje. Drugim rečima, ako nećemo da igramo „šotu“, igraćemo samo „sitan moravac“.
Iako znam da neće biti ništa originalno, ne mogu a da se ne dohvatim Kafkinog Procesa. Parnica glavnog junaka se vuče godinama, bez ikakve presude. Budući da se samo njome bavi, junak je u svojoj „borbi“ za istinu napustio sve svoje poslove. Smatrao je da, ukoliko nešto treba da učini za svoj proces, ne može se baviti ničim drugim. Spor se dužio, a njegov život skraćivao. Naša parnica sve više podseća na atmosferu Procesa, na neizdrživu neizvesnost i osećaj da se izvodi neki veliki socijalni eksperiment. Oni koji su operisani od optimizma „mrakače“ nalaze neku uzročnu nužnost koja je matematičkom tačnošću vodila i daje vodi prema tragičnom svršetku.
Jedno je izvesno: takve muzičke pozivnice kakvu nam je uputio nemački ambasador ne ohrabruju liberalne i kreativne snage, niti daju zamah aktivnostima slobodoumnih ljudi. Ima li smisla u takvom kontekstu praviti festivale i dovoditi svetske igrače, reditelje, umetnike svake vrste? Sasvim naivno i pragmatično odgovor bi mogao da glasi: podrazumeva se da ima, i još više i još češće, jer da je bilo više umetnika koji su dolazili, da je bilo više novinara koji su pisali o onom što se ovde na festivalima i oko njih dešava, da je naša diplomatija preuzimala dobar glas pa ga alhemijom u druga dobra pretvarala, itd. itd. Ali lako je sada iza žbuna hrabro besediti… Sigurno je jedino da za dobro nikad nije kasno i ma šta da se u svetskom karnevalu pretnji i sile dešavalo, uvek se po silu isto završavalo. A možda im se desi i neka administrativna greška il’ im se kompjuter zablentavi …