Festival monodrame

Sam cilj skupa je već nejasan – da Ministarstvo kulture stvori jasnu sliku o raspoloživim resursima i na tim osnovama definiše kulturnu politiku u oblasti kulturnog nasleđa i shodno tome o mogućnostima transformacije ustanova (muzeja, zavoda, arhiva i biblioteka) u nepovoljnim ekonomskim uslovima.

Dvodnevni skup je očigledno zamišljen kao festival monodrame.

Prvog dana predviđen je 21 referat radnih grupa (svaki po 15 minuta), i to na teme krajnje široko i uopšteno definisane (od legata i obrazovanja do Kosova). Verovatno je Ministarstvo odredilo teme i članove radnih grupa, kojih ukupno ima 62.

Drugog dana predviđeno je deset predavanja i to ex katedra, kao i primeri dobre prakse (jedini zaista konkretni deo celog skupa).

Diskusija nije predviđena programom – nema dijaloga. Izgleda da se svi učesnici unapred o svemu slažu. Prema konceptu, temama i načinu radu ovaj skup nema apsolutno nikakve veze sa impact analizama, SWOT ili cost benefit analizama neophodnim za definisanje svake ozbiljne strategije razvoja i transformisanja. Učesnici skupa uglavnom su iz sličnih struka i pri tome najveći broj je državnih službenika u javnom sektoru, ustanovama kulture. Niko od učesnika nije se uspešno bavio problemima strategije kulturne politike (izuzev prof. Milene Dragićević-Šešić, ali i ona ima potpuno drugu ulogu na ovoj konferenciji).

Od pozvanih niko nije stručan za praktične aspekte ekonomske, fiskalne, poreske, carinske, socijalne, makro i mikro budžetske problematike, vanbudžetskog finansiranja, politike cena, niti za složene odnose javnog i privatnog sektora. Tema finansiranja i ekonomskog položaja ustanova, problemi režijskih troškova (fiksnih i varijabilnih) i plata uopšte nije predmet interesovanja konferencije.

Šta je sa ekonomskom transformacijom i finansijskom efikasnošću ustanova (kakav je to „celovit pregled stanja“)? Bez saradnje svih profesija uključenih u kulturnu produkciju nema ni ozbiljne transformacije ustanova! Jednom rečju, na konferenciji jedna te ista struka putem monodrama „informiše“ Ministarstvo. Sve je ciljno zamišljeno po principu segmentacije jedinstvenog kulturnog života društva.

Cela priča se svodi na dobijanje legitimiteta u stručnoj javnosti za buduće odluke Ministarstva i lične ambicije pojedinaca (isto se planira i sa drugim kulturnim delatnostima) – demokratski centralizam!

Zapravo nema u svemu ovome ničeg novog. Odnos tehnokratskog uma prema kulturnoj baštini i kulturnoj produkciji odavno je poznat i u teoriji i u našoj praksi. Sve je već ranije bilo najavljeno, samo se čekao pogodan trenutak, jer, bez obzira na sve nedaće, kultura i umetnost ostali su poslednje snažno ishodište i uporište kreativnog potencijala našeg društva.

Na kraju, ostaje otvoreno pitanje – zašto ljudi od nesumnjivog stručnog znanja i ličnog integriteta pristaju da učestvuju u ovim tehnokratski smišljenim predstavama?

Autor je direktor Fondacije „Balkankult“