Gde nam se izgubio Dan?

Ovaj dan treba i da nas motiviše na solidarnost, na dalju borbu za ženska ljudska prava i protiv kapitalističke eksploatacije ženske radne snage.

Ipak, osnovna ideja ovog praznika gotovo da se ni u obrisima ne promalja u izveštajima i tekstovima objavljenim u našim najčitanijim štampanim medijima povodom 8. marta. Nezaobilaznim marketingom i informacijama o „30 posto popusta za dame“ žene su tog dana ciljna potrošačka grupa. Reklame za nakit, kozmetiku, face lifting, fitnes i sve to „što treba da zanima savremenu ženu“, poručuju dragim damama da ugode sebi i uživaju u plodovima kapitalizma – izniklog na plećima jeftine radne snage, ponajviše ženske.

Par tekstova bilo je posvećeno ženama koje rade „muški posao“. Bila jedna zavarivačica koja „voli da kuva“, kako je novinarka potcrtala, verovatno u želji da istakne kako žena ne mora da izgubi vrline i „dužnosti?“ u grubom svetu muške profesije, i jedna „Mama koja gasi požare“. To je vatrogaskinja koja priča kako obožava svoj uzbudljivi posao, ali je autoru ili autorki teksta najfascinantnije što ona „ulepša svaki dan svojim kolegama“. Hoće li nam reći da ova mama ne služi u toj stanici da gasi požar, nego da pali? Šablonsko novinarstvo, najavljeno već u naslovu ovog članka, završava svoj niz fraza i stereotipa zapažanjem da se ona, kad se vrati kući, posveti svojoj porodici „kao i svaka druga žena“.

Članak „Neću na posao, hoću da budem domaćica!“ govori o prevelikim očekivanjima od savremene žene, rastrzane između karijere i kućnih i porodičnih obaveza, u koje partner obično ne zalazi. Sagovornica je sociološkinja koja objašnjava potrebu da se promeni koncept vaspitanja kojim se generacije indoktriniraju rodnim stereotipima, jer je to jedan od glavnih uzroka sve češćih razvoda. Tekst bi bio sasvim na mestu da novinarka, ničim izazvana, nije zaključila da žene sve više imaju želju da napuste posao i budu domaćice. Kako nije zaključila, što joj je sagovornica i sugerisala, da žene sve češće dobijaju želju da napuste muža, a ne posao? Ako je kojim slučajem autorka teksta u pravu, ako mnoge žene zaista misle da treba odustati od posla da bi se adekvatnije posvetile porodici, onoj koja joj inače ne daje nikakvu potporu, to znači da su one spremne da se odreknu krvavo stečenog prava na rad i vrate u okrilje monotonog i tihog kućnog neplaćenog rada, omogućujući time svom partneru bolje uslove za rad, stvarajući bolju bazu za akumulaciju kapitala i obezbeđujući sopstvenu ekonomsku zavisnost. Čujte, žene, da vam nije to palo na pamet!

Povodom 8. marta bio je i svojevrstan prikaz knjige „Senke vodilje: život i delo žena velikih ruskih pisaca“ Aleksandre Popov, koji govori o ženama ruskih pisaca koje su svoj talenat, mudrost i kreativnost podredile delima svojih muževa. Kako se pominje na nekoliko mesta u tekstu, ove žene su izabrale da budu samo „fusnote u tuđem životu“, „nije im smetalo da budu u sporednoj ulozi“, „pristale su da budu senke i žrtve“… Svrha knjige, a potom i ovog prikaza, jeste (trebalo bi da bude) da iz senke izvuče zaslužne supruge i pruži više znanja o njihovoj ulozi u stvaralaštvu velikih pisaca. Pa ipak, insistiranje na njihovoj podređenosti kao legitimnom životnom izboru, čak uzdizanje te podređenosti do vrline, poprima formu snažne sugestije kojom bi se žena zadržala u senci. Takvim sugestijama ne samo da se potire svrha ove knjige, već i čitav osmomartovski koncept osnaživanja i osamostaljivanja žena.

Po novinarskom običaju, za 8. mart se pozivaju žene iz javnog života, najčešće umetničkog i političkog establišmenta, da nešto prigodno kažu, pa je tako prošle godine ministarka Zorana Mihajlović odbrusila: „Neću da se žene pretvore u feministkinje, samo želim da budemo ravnopravne“. A kako, sine, možemo o ravnopravnosti bez feminizma? Kako je moguće bez feminističkog pristupa i promišljanja kreirati politike rodne ravnopravnosti, a to je ono što „Odbor za ravnopravnost“, čija je Zorana predsednica, treba da radi. Kako onda taj odbor radi? Najzad – da li bi bilo koja žena uopšte mogla da sanja da bude na nekoj od moćnih političkih funkcija kao što je njena da nije bilo feminističkog mukotrpnog zalaganja kroz dobar deo istorije? I da, kad se bilo koja političarka nađe na udaru seksističkih uvreda svojih kolega, ko prvi ustane u njihovu odbranu?

Bilo je i dobrih stvari. Na primer, kraći tekst „Dan žena“ Slobodana Simića, koji u formi šaljivo tužnog skeča prikazuje ženu koja je eksploatisana i kao radnica, i kao supruga, i kao majka. Ali ono što je najsmislenije ispunjavalo svrhu jesu izveštaji sa uličnog marša ženskih organizacija, u kojima su se, ponegde dosta iscrpno, prenele poruke protiv eksploatacije, kapitalizma i drugih pošasti današnjice – nacionalizma, militarizma, rasizma, ksenofobije, homofobije, fašizma, uz isticanje podrške među ženama i solidarnosti. Srećom da se glasovi ženskih organizacija sve jače čuju.