Grob mora da radi

Novinarka koja me je intervjuisala bila je prilično rezignirana dok mi je nabrajala listove koji su ukinuti, zabranjeni. Pričale smo o vanrednom stanju, odnosno nismo smele o tome da pričamo jer mi je ona upravo bila objasnila da o tome ne sme da se govori javno po ne znam kojoj tački, ne znam kog zakona.

Ja, naravno, verujem u postojanje duše i u večni život, ali tog popodneva svi su morali u njeg’ da poveruju, jer među nama je sedeo – Kafka.

„Gospođa M. je rekla gospodinu D. ne znam tačno šta.“

U svoje vreme, kad sam bila udata za sina oficira, čiji je brat bio vrhovni sudija Vrhovnog voj-nog suda, jednog popodneva, posle porodičnog ručka, taj sudija je na pitanje mog oca, intelektualca liberalnog uma, o tome da li on, sudija, smatra da u našoj zemlji postoji sloboda mišljenja, odgovorio doslovce: „Naravno da postoji, ti smeš ,brate o svemu da misliš, ali ne smeš to i da kažeš”. I to bi tada bilo mnogo smešno da nije bilo mnogo gorko.

Mlada novinarka me je mnogo zabrinula, pitajući me da li uvek kažem ono što mislim i da li sam ikada imala problema sa cenzurom. Pišući sve ove godine za ID, Exclusiv, Blic, Kurir, Paparazzo, Dan, Publiku, Tabloid, nikada nisam imala taj problem i samo zato sam i pisala. Nikada nisam dobijala „domaće zadatke“, to su dosad bile „slobodne teme“.

Ako se sada nešto menja, ako sada treba da počnemo da živimo u strahu ukoliko se naše mišljenje razlikuje, onda to neće biti dobro.

I tako se ja danas pitam o čemu da pišem. Odnosno o čemu smem da pišem. Pitam se i kakav naslov da stavim. A sve to iz jednog jedinog razloga – osećanja neprijatne strepnje i straha od nepoznatog. Ovih dana dogodile su nam se strašne stvari i ja bih volela da pišem o tome. Da oslobodim svoje emocije, svoju tugu, svoju bespomoćnost, ali avaj, ne znam šta smem, a šta ne smem da kažem.

I novinarka i ja smo vodile oficijelni razgovor. Manje-više kao dve Engleskinje koje govore o vremenskoj prognozi, i kad se snimanje završilo obe smo bile u dilemi da li uopšte i treba javno razgovarati, ako svaka naša misao, svaki naš impuls, svaka emocija, mora biti pre svega autocenzurisana i to ni manje ni više nego zbog straha.

Strah naš nasušni zavladao je. Na sve strane čuju se sve same strahote. Ponovo su proradili kuloari u kojima sve vrvi i zuji kao u košnicama, a kad se približi „osumnjičeni drukator“ zavlada muk. Muk straha.

Procvetali su naglo novi strahovi i sve ih je više svakim trenom. Pored uobičajenih strahova od zime i gladi, pojavili su se novi strahovi: strah od sopstvene senke, strah od ljudi, strah od izgovorenih reči. Toliko se strahova nakotilo da su ljudi prestali da se boje smrti. Jedno je sigurno: profesija psihijatar počinje da cveta. Oni će uskoro imati pune ruke posla.

Samo ovde može da se desi da neko ko je krao, varao i lagao dok je bio na vlasti, postane direktor neke prestižne ustanove ili nešto slično.

Ovo je ovde Divlji zapad. Niko ne odgovara ni za šta. A i kako bi kad su svi umešani u sve, i ako se neko usudi da nekoga okrivi, može sam da strada. Jer svako zna nešto loše o nekome. Čini mi se da učestvujem u filmu Dan mrmota.

Dokle će nas svi lagati i zlostavljati?! Dokle će nas primoravati da ih gledamo i slušamo? Da slušamo sva njihova lažna obećanja.

I sad ćemo još morati da ćutimo. I da pišemo o ptičicama i cveću. O ptičicama koje su poubijali i o cveću koje vene.

Kad je drug Tito umro, ja sam bila u Španiji na snimanju filma „Do viđenja u sledećem ratu“ Živojina Pavlovića.

Sećam se da je naš ambasador pozvao celu ekipu u svoju rezidenciju da nam to saopšti. Još se sećam koliko smo svi bili pogođeni i tužni. A naročito se sećam osećanja koje me je obuzelo u tom trenutku. Dakle, osećala sam se izgubljeno. Znala sam, dobro sam znala, da smo ostali bez vođe, na balkanskoj vetrometini, i da od tog trenutka počinje naša propast.

Mlada Margaret Tačer, Brežnjev – svi su se klanjali pred sandukom i svi su plakali. A plakao je i narod. Svi smo znali da je kraj. Da počinje kraj. Niče je rekao, kad je zavladao komunizam, da su ljudima oduzeli Boga, a nisu im dali ništa za uzvrat. I bio je u pravu. Generalno. Jer je i Njegoš bio u pravu kad je rekao da je „pučina stoka jedna grdna“. Jer pučina (narod, masa) ište čvrstu ruku. Ako nema straha od kazne, gomila podivlja.

U Titovo vreme „ukinute“ su crkve. Bog je anatemisan. Ali zamena za Boga bio je ON. I te kako je zaveo strahovladu i svi su se bojali da ne zabrljaju. On je bio savest. Policija je bila imperativ. Nije bilo kriminala. A u Kući cveća tvrde da se svet i te kako seća Tita i da strani turisti kad stignu u Beograd traže da vide Titov muzej. Prošle godine Kuću cveća je posetilo 32.000 ljudi. A 2003. bilo ih je 14.000. Ove godine samo 2. januara bilo je 2.000 posetilaca. A na dan kad je drug Tito umro, 4. maja ove godine, bilo je 2.680 posetilaca. U Kuću cveća dnevno dođe od 200 do 1.000 ljudi.

Za vreme Tita cvetala je umetnost. Opera, balet, koncerti, gostovanja svetskih zvezda. Ne zvezda na zalasku, nego onih pravih.

Tito je bio bonvivan. Voleo je dobra pića, lepe žene i luksuz. Ali je i njegov narod dobro živeo.

Ja sam učestvovala na Sletu. I nije mi bilo teško. Volela sam to. I bila sam ponosna. A ni moj tata ni moja mama ni ja nikada nismo bili u Komunističkoj partiji. I slavili smo Sv. Nikolu. I Božić. I kršteni smo, svi, na rođenju. Ali to je bila naša porodična stvar. Na kraju, moj pradeda je bio prota (ne Protić).

Danas se ljudi krštavaju u pedesetoj. Iz fazona. Danas se na televiziji prenose sve slave koje postoje. Danas se ulica Lole Ribara zove Svetogorska, i ta dva imena se menjaju u zavisnosti od našeg trenutnog odnosa s Bogom?

Priča se da posle Tita nismo imali više ništa. Kako je onda moguće da je posle njega došao Sloba, i uzeo nam SVE?

I tako, pre neki dan mi kaze Lazanski da je bio da odnese ružu Maršalu, kad kažu oni klinci koji čuvaju Kuću cveća da je zatvorena zbog praznika!!! Ej. Kog, bre, praznika, budale jedne.

Ta kuća mora uvek da bude otvorena, naročito na praznike. Kaže Lazica, skupila se gomila stranaca, poklonika jedinog nam pravog Vođe, kad ono NE RADI!!!

To me podsetilo na jednu istinitu priču iz Izraela:

„Bila sam član delegacije (čuj ovo, a?) koja je u organizaciji Klare Mandić otišla u Izrael kada su ponovo bili uspostavljeni naši kulturno-politički odnosi. Igrala sam predstavu. I u Jeruzalemu, vodič nas po ceo dan vodao na sva znamenita mesta. I tako, postoje navodno dva Hristova groba, jedan na kome Jevreji tvrde da je sahranjen, a drugi na kome tvrde hrišćani, jer ni tu sloge nema.

Mi u autobusu mrtvi umorni, a neki i mrtvi pijani, stignemo na jedan od grobova. Izađe vodič, kad evo ga vraća se. Kaže: ‘Ne radi’!!!

A iz pozadine autobusa odjekne jedan pijani glas i kaže:

„Vodite nas na neki grob koji radi!“