Građansko demokratsko društvo se, kao i „naučno društvo“, pokazalo uspešnim jer je bilo sposobno da se neprestano preobražava – a to je bilo moguće samo zato što su u tim društvima bile negovane kategorije poštenja i integriteta ličnosti. Nauka je stabilan korpus znanja koji je, doduše, u svakom datom trenutku zatvoren sistem, ali je on uvek zatvoren samo formalno, samo privremeno, a ono što ga neprestano otvara i čini produktivnim jeste argumentovana kritička rasprava i potreba za istinom. U našoj kulturi uvek se previđala činjenica da se znanje ne može steći samo mišljenjem, većje uvek potrebno i da se ponašamo na „određeni način“!
Ne možete prihvatiti ni najjednostavnije naučne tvrdnje, a kamo li čitave teorije, ako ne verujete mnogim ljudima, njihovim tvorcima. A da bi se tako velikom broju ljudi moglo opravdano verovati, u temelje „naučnih društava“ ugrađene su vrednosti kojih se naučnici pridržavaju: poštenje, integritet, dostojanstvo, samosvojnost, poštovanje, trpeljivost i tsl. Bez tih vrednosti nauka uopšte ne bi bila moguća!
Kada tih vrednosti nema – a njih nije bilo, na primer, u Hitlerovoj Nemačkoj – nema ni objektivnih činjenica (ostaju samo subjektivne), a znanja se krune i nestaju (nacisti su iskoristili sva postojeća naučna znanja Evrope i proizveli moćnu vojnu mašinu kojom su na početku rata pregazili demokratski svet; međutim, kako je rat odmicao, nacistička totalitarna antilogika gubila je sposobnost da stvara sve novija i bolja vojna sredstva, što je na kraju i odlučilo rat). U odsustvu tih moralnih vrednosti, racionalnost nauke smenjuju iracionalna verovanja. Nacistima objektivne naučne činjenice nisu bile potrebne, jer su oni mislili (ideologija ih je tome naučila!) da znaju sve večne istine sveta. „Znali“ su, na primer, da su arijevci bolji od svih drugih, te je iz takvog mišljenja, ali i načina ponašanja, sledio zaključak da Ajnštajnova teorija relativnosti nužno ne može biti istinita, jer je Albert Jevrejin. To je, dalje, značilo da ta teorija naglavačke mora biti izbačena iz nacističkih škola. Kada se, pak, Hajzenberg drznuo da arijevskim studentima nametne da ipak uče teoriju relativnosti, Himler je lično pokrenuo njegovo krivično gonjenje. Kako je ikona svetske nauke, Hajzenberg, ipak ostao s glavom na ramenima? Spasao ga je nepotizam, jedan od stubova totalitarne države: Hajzenbergova sestričina je bila kućna prijateljica Himlerove tetke!
Moral i etika su, znači, ono bez čega nema ni nauke ni demokratskog građanskog društva; zahvaljujući tom moralu, naučnici i građani će uvek i svuda poštovati određena zacrtana pravila, standarde i procedure. Postupajući tako, naučna društva i demokratska društva su u stanju da neprestano stvaraju sve više i složenije oblike udruživanja, sve složenije institucije. Za razliku od totalitarizma, koji se održava na nemoralu, podelama, razdvajanju, urušavanju institucija, – nauka i demokratija počivaju na zajedništvu i ujedinjavanju, trude se da stvore jedinstvenu sliku društva (sveta).
U našem društvu, u kojem je odavno zavladala opšta konfuzija svih pojmova i koje se danas iscrpljuje u pokušajima da viševekovni despotski sistem nekritički zameni prevaziđenim oblicima kapitalizma, ne treba da čudi ni činjenica da se političari i mediji utrkuju da svojevrsnu mešavinu „despotskog kapitalizma“ predstave kao građansku demokratiju! Zato bi bilo od koristi za sve nas da se podsetimo vizionarskih reči hemičara (i sinologa) Nidama, koji je demokratiju smatrao praksom, a nauku njenom teorijom. On je još 1954. napisao: „Iako su se kapitalizam i demokratija razvili zajedno, približava se vreme kada će jedno od njih morati otići. A budući da je nauka preko potrebna svakoj budućoj civilizaciji, na propast je osuđen kapitalizam, a ne demokratija.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
