Ima li života posle publike?

„Lepota, u pravom smislu, i nije u umetničkom delu,

nego u osećanju ili ukusu gledaoca.“ Dejvid Hjum

Brže nego što je iko očekivao, na radost gledalaca i teatra na čijem sam čelu, a na zgražavanje onog dela pozorišne javnosti koji pojam pozorišta sve teže dovodi u korelaciju sa pojmom publike, predstava „Kosa“ Ateljea 212 ugostila je svog desetohiljaditog gledaoca. Ovakav uspeh izazvao je polemike koje, u svojoj biti, daleko prevazilaze samu predstavu koja im je povod i suštinski oglašavaju problem koji je već duže vreme prisutan u našem pozorišnom životu – duboki jaz između dve opcije koje, svaka sa svojim argumentima, imaju dijametralno suprotna mišljenja o samom mestu i ulozi pozorišta u našem društvu, kao i u odnosu prema pozorišnoj publici i njenom značaju za verifikovanje jednog teatarskog čina.

Enciklopedije kažu da se „kvalitet umetničkog dela obično procenjuje na osnovu količine stimulacije koju ono izaziva, utiska koji ono ostavlja na ljude, kao i broja ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju.“ Istorija pozorišta predstavlja, u stvari, istoriju onih autora, pravaca i stilova, koji su pronašli način da realizuju svoje umetničke vizije postavljajući pitanja i dajući odgovore koje tište njihove savremenike, preciznije – publiku. Aristofan, hrabri satiričar neverovatne mašte, Sofokle, koji je suprotstavio poredak ljudi poretku bogova, Evripid, koji je prvi izgovorio da je čovek bog svoje sudbine, predstavljaju slavom ovenčane pobednike teatarskih natecanja, autore koji su u svom vremenu uživali neverovatnu popularnost, kojima se klicalo i na čije se predstave hrlilo, nekada i stotinama kilometara daleko. Pokušajte da osporite da je Šekspir bio hit-mejker svoga doba, autor popularnih i traženih komada kojima je istorija literature priznala genijalnost koja, gle čuda, nije nespojiva sa prepunim gledlištem Glob-teatra. Da je Molijer umro na sceni nekog našeg pozorišta, možda se za to ne bi ni saznalo, jer ne bi bilo publike koja o tome može da svedoči, ali, avaj, ovaj je neoprostivo popularni autor umro pred prepunom salom, tumačeći svog Orgona u „Uobraženom bolesniku“. Pa tako nadalje, preko angažovanog Brehtovog teatra, nimalo naivno upakovanog u svojevrsni kabare, pa sve do, recimo, našeg Dušana Kovačevića, autora koji je postavio našu „nacionalnu dijagnozu“ na način smešan i nama koji smo tom dijagnozom ismejani. Pozorište koje se obraća gledaocu, koje računa sa njegovom potrebom za aktivnim dijalogom sa vremenom u kome živi, jeste ono koje je preživelo dvadeset pet vekova i ostalo neophodno svom vremenu i svom gledaocu. Sve je u pozorištu moguće dokazati, svi su sistemi, eksperimenti i žanrovi ostvarivi ukoliko ne ukidaju jedinu nit koja određuje samu sudbinu pozorišta – vezu između glumca i gledaoca. „Neko nešto radi, a neko ga gleda“, definisao je Piter Bruk osnovnu magiju pozorišta svedenu na njenu suštinu – izvođača i posmatrača. „Neko nešto radi, a niko ga ne gleda“, glasila bi postdramska definicija kazana kroz usta naših pozorišnih „modernista“.

Jedan od najvećih inovatora teatra XX veka Jerži Grotovski, čovek koji je pozorišnu Bibliju, sistem Stanislavskog, doveo do sopstvene suprotnosti i dokazao da je to moguće, na kraju je postao žrtva svog istraživačkog poduhvata. Njegov se, za hladnoratovsko vreme izuzetno intrigantni i provokativni teatar, postepenim smanjenjem broja gledalaca, a zatim potpunim ukidanjem publike i proglašenjem samospoznaje aktera kroz proces rada osnovnom funkcijom teatra, doveo do samouništenja. Ne učeći na greškama i uporno se upuštajući u protivprirodni blud sa istorijom pozorišta, mnogi naši autori, što iz jalovosti, što iz pomodarstva, gotovo uživaju u pravljenju jednog autističnog, samodopadljivog teatra koji nema uporište u realnom vremenu, ali koji počiva na čvrsto izgrađenim stubovima njihovih sujeta i samoproklamovane pozorišne elite koja olako kupuje sve ono što ne razume, poput sirotih Indijanaca koji su, za šaku svetlucavih đinđuva, prodali belcima Menhetn. Povlađujući ovim samozvancima, obreli smo se u pozorištu koje je pre azil za egzibicionističke autorske poetike, nego „ogledalo svog vremena“, onako kako ga Šekspir definiše.

Naše pozorište, pozorište ispunjen do poslednjeg mesta, iz kojeg se izlazi na ulicu sa uverenjem da je život moguće menjati teatarskim činom i njihovo, razlikuju se po praznini. Ta praznina označava pustoš u gledalištu i provaliju između dva sveta, dva pozorišta, koja postaje sve veća. Kroče je rekao da je „ukus sposobnost suđenja u pitanjima lepote“. S ponosom verujem u ukus naših gledalaca, od prvog do desetohiljaditog. Grafit „filozofija palanke“, ispisan pod okriljem noći na najpopularnijem beogradskom pozorištu, Ateljeu 212, promašio je cilj. Palanka ne stanuje ovde. Naši su gledaoci, svojom brojnošću i stavom, ispisali jednu, meni lično veoma dragu parolu – BEOGRAD JE SVET! Sve ostalo je, naravno, stvar ukusa, a o ukusima, verujte mi, vredi raspravljati.

Autor je reditelj i direktor pozorišta Atelje 212