Ivica Dačić Silni

Jer, ako se znalo još od prošle godine da brine o bezbednosti policajaca, nije bilo znano da i pripadnike Dveri, iako su sada i parlamentarna stranka ponegde, smatra nasilnicima. Baš kao i ad hoc stvorene božje horove u debiju pred Centrom za kulturnu dekontaminaciju (CZKD)? Da nije tako, da ih nije tretirao kao osvedočene pravoslavne fundamentaliste, slične onim navodnim pravim islamistima što su svojevremeno napali karikaturiste u Danskoj, poslao bi na njih manje od oko dve hiljade policajaca da zaštite izložbu švedske umetnice na temu pomoći i vere u Hrista deklasiranih društvenih slojeva. Ili je želeo stvarno da pokaže samo koliko je silan?

SPECIJALNE JEDINICE. Uprkos svemu tome ima i mišljenja da je dobra strana tog gesta to što je izložba održana! Ili stvari stoje upravo suprotno i drugačije. Nije li ministar unutrašnji demonstrirao s dalekosežnom namerom svu silu, režirajući spektakl sa impresivno opremljenim policajcima (kao u akcionim filmovima) za razbijanje demonstracija? I tako jasno i nedvosmisleno poslao poruku onima kojima bi možda palo na pamet da krenu u neki stvarni protest zbog obespravljenosti i da izađu na ulice. Iako je to sve kao opravdavao i u onoj i u ovoj vladi, da u Srbiji na slobodi ima toliko nasilnika da mogu lako savladati i najopremljenije, te povređuju policajce? Ako ih stvarno ima toliko i ako to sigurno zna, kako se bori protiv njih ili se, s razlogom, uopšte ne bori? Činjenica je da se njihova brojnost povećava, pa tako ispada ili da ministar ne radi dobro svoj posao ili da su pod kontrolom, pa može da ih pacifikuje i usmeri na određene ciljeve kad mu to zatreba, na primer? Oni u svojim navijačkim (ne misli se na sport) impulsima, što jasno određuju i nazivi njihovih bandi ili oragnizacija, stvarno mogu da budu od koristi kao podrška iz pozadine kad zatreba da se spreče sile bezumlja i haosa, a policajci ne uprljaju ruke. Dobra su i podrška širenju opšteg straha ,jer inače ne bi bili na slobodi bez obzira na nedela?

ZDRAVSTVENI RADNICI. Strah može da bude veoma koristan u društvu u kakvom se ovde živi. Jedan „levi“ primer su zdravstveni radnici, uopšteno govoreći, lekari, psiholozi i drugi sličnih znanja koji bi mogli da izađu i kažu šta je nauka utvrdila o prirodi homoseksualizma. U demokratskom svetu, lišenog fundamentalizma ili oteranog u stranu, to ugledni ljudi medicinske struke rade, ali ih iza toga ništa ne snalazi. Možda bi i ovde dobro prošli, ali se ne zna, jer kao organizacija ili kao cenjeni stručni timovi uopšte se ne oglašavaju. Ne ulaze u civilizovan – mada jeste to ovde teško – dijalog sa recimo Palmom ili drugim javnim ličnosima koji krše ustavna prava manjina i šire laži i neistine.

VERNICI I PATRIJARH. Dodatno toj uzdržanosti i čak strahu smeta sigurno i Crkva . Izgleda da patrijarh Irinej misli da se njegovim tezama, pričama, osudama i kletvama protive samo ateisti. Ovde se tvrdi, ne zna se baš koji su relevantni izvori, da je 90 odsto vernika. Ako jeste, misli li presvetli Irinej da se svi vernici slažu sa njim? Misli li da zbog njega bespomoćne i siromašne majke koje je nazvao ubicama, pošto su rešile da ne rađaju, padaju kao grešnice na kolena bojeći se pakla? Misli li, u svojoj netoleranciji, koja po učenjima Hrista nije odlikovala, da su stvarno sve religije sekte ako nisu pravoslavne, katoličke ili islamske. Zato što ovde važi nešto kao zakon, a sam dobronameran i bezgrešan ne želi to da promeni? I zna li da i crkveni dostojanstvenici – bez obzira na primere, poput Pahomija – podpadaju pod Zakon o zabrani diskriminacija? Kao sveti čovek valjda zna da je diskriminacija greh?

A sve to se o vikendu zbilo, na dan jubileja Petog oktobra, koji jeste u ponečemu promašen, ali se mora i priznati da su Đinđićeve ubice, izvršioci i podstrekači znali zašto to rade. I uspelo im je, zato je danas ovde tako.