Javno, privatno, tajno ili, prosto, narodno zdravlje

U obrazlaganju seta zakona o toj problematici, a povodom ustanovljenja „narodnog sanitetskog fonda“, najuticajniji srpski lekar XIX veka Vladan Đorđević pre tačno 130 godina se u skupštinskoj debati pozvao na Bendžamina Franklina, citirajući njegovu poznatu maksimu „Narodno zdravlje je narodno blagostanje“. Đorđevićeva elokvencija je pomogla da se Zakon o narodnom zdravlju donese 1881. god., ranije nego što se očekivalo, a njegov nadahnut govor, kao primer uzornog besedništva kojim se unapređuje zdravlje naroda, štampan je u uglednom bečkom medicinskom časopisu.

Do promene je došlo iznenada, pre nekoliko godina, a u javnosti se najviše očitovala kada je centralnoj narodnozdravstvenoj ustanovi u Srbiji, koja nosi ime našeg najpoznatijeg poslenika na polju sprečavanja bolesti i unapređenja zdravlja dr Milana Jovanovića Batuta, nasilno i arogantno promenjen naziv (Institut za zaštitu zdravlja postao je Institut za javno zdravlje). Ironija je što se Batutova višedecenijska borba za narodno zdravlje danas označava pojmom koji mu nikad nije bio blizak (javno zdravlje). Kako je do toga došlo?

I Vladan Đorđević, i Batut, i njihove kolege, ali i obrazovani laici, poput Vase Pelagića, uvek su svoju aktivnost na polju zaštite i unapređenja zdravlja ljudi označavali samo i jedino kao narodnozdravstvenu. Taj ustaljeni termin javlja se i u nazivima ustanova (recimo, Ministarstvo narodnog zdravlja Kraljevine SHS) i publikacija koje one izdaju (npr. časopis Narodno zdravlje, Godišnjak o narodnom zdravlju Kraljevine Jugoslavije). I posle oslobođenja se po republikama osnivaju ministarstva narodnog zdravlja.

Poučno je da je najpoznatija ustanova iz te oblasti u ovom delu sveta, Škola narodnog zdravlja u Zagrebu, u ime poštovanja tradicije zadržala naziv od pre osam decenija, iz vremena svog osnivanja (kada je o tome odlučivao upravo Batut), mada se u Hrvatskoj danas koristi termin javno zdravstvo. U toj zemlji imaju razloga da se, uz navedeni svetli izuzetak, distanciraju od zajedničke prošlosti u ime politike poznate kao „strah od malih razlika“, ali ipak pokazuju osećanje mere. I Nemci su se odrekli termina narodno zdravlje, jer je pre i tokom Drugog svetskog rata kompromitovan u okviru pojma rasne higijene. Na tom projektu nije bio direktno angažovan samo po zlu poznati doktor Mengele, već i oko 300 njegovih kolega. Stoga su Nemci, nakon kraha Trećeg rajha, izmišljali niz rogobatnih termina samo da ne bi pominjali svoje ozloglašeno narodno zdravlje. Postavlja se, međutim, pitanje zašto smo se mi odrekli vlastite, u tom pogledu poštovanja dostojne istorije.

Pojedini aparatčici, koji su u prethodnim režimima predstavljali vezu između politike i medicine, svoju pravovernost su nastojali da dokažu prezirom prema svemu što je privatno, pa su se opredelili za „progresivni“ prisvojni pridev „javno“. Nisu ni znali, a nije im bilo ni važno, da je Batut, još kao mlad doktor, 1888/89. studentima Velike škole predavao, kako se ondašnjom ortografijom označavalo, „osobenu ili privatnu Igijenu“ i „javnu Igijenu“, praveći razliku između njih i uvažavajući notornu činjenicu da narodno („javno“) zdravlje, po definiciji, obuhvata i javni i privatni sektor. Osnivač Instituta za socijalnu medicinu prof. dr Predrag Micović, posle dugogodišnjeg boravka u inostranstvu, shvatio je suštinu, pa je pisao u „Politici“ da ne ume da definiše javno zdravlje sve dok mu se ne objasni šta je tajno zdravlje.

Međutim, duh je već bio pušten iz boce.

Iz knjiga koje danas koriste naši medicinari i lekari, u tom pogledu se uočava potpuna zbrka. U nekim udžbenicima epidemiologije nalazi se tradicionalni naziv narodno zdravlje, a u još uvek važećem udžbeniku socijalne medicine pominje se samo javno zdravstvo. Argument autora je da, po analogiji sa školstvom, postoji i zdravstvo, mada je to potpuno nerazumevanje pojma o kojem je reč jer je narodno zdravlje mnogo širi koncept, obuhvatajući, pored mreže zdravstvenih ustanova, nevladine i druge organizacije, pojedince, poput učitelja, sveštenika, prirodnih predvodnika u zajednici itd. Kompromis je napravljen utoliko što su donosioci odluka javno zdravstvo preimenovali u javno zdravlje, ali su argumenti za „javno“ ostali tanušni. Zapravo, eksplicitno je iznet samo jedan, po kojem, navodno, narodno zdravlje ne može tako da se zove jer nekada pare odu na transplantacije organa, pa ne ostane dovoljno za, recimo, vakcinaciju ili drugu meru od koje bi narod imao više koristi. Po toj logici, na delu je nenarodno zdravlje!?

Interesantno je da mnogi obrazovani ljudi, bez obzira na struku kojom se bave, a sa smislom za logiku i poštovanje tradicionalnih vrednosti, u punoj meri uviđaju problem, ali rezignirano konstatuju da je, s jedne strane, nakaradni termin „javno zdravlje“ već ozvaničen, a da, s druge strane, u društvu u kome su moguće razne „Luke Beograd“, ni za kakav angažman nema nade. To mnogo rečitije govori o stanju duha nacionalne intelektualne elite nego o samoj ovde prikazanoj terminološkoj (i ne samo terminološkoj) dilemi.

Autor je profesor epidemiologije i narodnog zdravlja