Jedna priča o Irini 1Foto: Lična arhiva

 „U sebi i u svom životu imam jednu veliku prazninu. Nešto što sam izgubio. A taj deo mene je stalno gladan, stalno neutažen“ (Haruki Murakami, Južno od granice, zapadno od sunca).

Poznavao je Irinu od svoje 15. godine – tada se u nju i zaljubio – a nikada je do kraja nije upoznao.

Bili su generacijski parnjaci, ali su pohađali različite osnovne i srednje škole.

Upisali se na isti fakultet u Beogradu.

Do njene i svoje 35. godine prešao je „s njom“ jednosmerni put od sviđanja, simpatija, zaljubljivanja, žudnje, ljubavi, čežnje, patnje, rana – zatim smirenja zbog njene najzad pronađene sreće, verovao je iskreno – pa sve do dubokog očaja.

Zasipao ju je cvećem kao Džej Getsbi prekrasnu Dejzi Bjukenon u romanu Frensisa Skota Ficdžeralda, Veliki Getsbi.

Čak i novljanskim mimozama!

Menjao frizure, stil garderobe, preobražavao se maltene kao onaj Zelig Vudija Alena u istoimenom filmu.

Priređivao muzičke seanse pod njenim prozorom, doterivao „liniju“ u teretani, plivao, podvrgavao se dijeti.

„Prosipao“ pred njom viceve, anegdote. Hitao u drugu državu da se izleči od zavisnosti isprepletene s ljubavlju, bežao od njenih rujnih dalekih usana i sjaja, od ponora u koji je tonuo.

Izigravao ljubomornog tipa, na koga ljubomornog – pitao se?!

Zatvarao se nedeljama u kuću, čitao: uranjao čas u stripove, čas u automobilske časopise, čas u beletristiku, a onda se posvetio nauci.

Počeo da objavljuje stručne tekstove, ali i nežne ljubavne sage – kod nje sve to nije pomagalo.

Bio je kod vračare, obišao neke čuvene manastire, molio se Bogu, išao redovno u crkvu, posetio „vidovnjaka“ – ništa nije postigao.

Preneo glas da je polomio ruku, da je na smrt bolestan.

Javila mu se obazrivo da ga pita kako je – nije se usudio da je dalje laže.

Čekao ju je, s privremenim prekidima skoro dvadeset godina, bez nasrtljivosti i nagovaranja – strpljivo, svakad u mislima s njom, nepresušno je želeći, i fizički i duhovno.

Dezorijentisanost, tupost, depresija nije prestajala.

Ujedno, i neki majušni plamičak vere u povoljan preokret.

Irina – ovalnog lica, blago kosih očiju boje ćilibara, crne talasaste kose dopiruće do ramena, pri kraju uvijene uz par šnala sa strane zadenutih.

Nenašminkana, ali sa sjajem na usnama.

Katkad sa srebrnim minđušama alkama, s naočarima velikih okvira u obliku rastegnutog pravougaonika, čar nesavršenih a zanosnih nogu koje se besprekorno manekenski kreću, a prekrštene ne ostavljaju nikoga ravnodušnim.

Jakog nosa i kukova, originalna ličnost koja je uvek znala šta hoće.

Potonje ga je naročito brinulo.

Koračala je ujednačeno, polako, odmereno, opasnički se ljuljala u hodu.

Nije kod nje „dobacio“ više od standardnog druga, kolege – nikako prijatelja.

Igrala je strasno karte ali se nije kockala, posedovala zlatne ruke vešte u pletenju; izučila taj zanat kod bake Kruševljanke.

U dugim i širokim haljinama ili suknjama najčešće, obično bez čarapa u bež ravnim cipelama ili u kratkim crvenim čizmicama.

Talentovana i za crtanje i slikanje.

Beskrajno oštrog i čistog pogleda, plenila je – isključivo onda kada je to sama htela – ne manje od Žulijet Binoš.

U duši tajanstvena a spolja prijatna i predusretljiva.

Kulturna i zaneta, dobrano nedostižna s ponešto ironije u izgledu i glasu.

Zadužio se, neke stare stvari i založio, radio naporno danonoćno, kupio mali BMW, gostovao i na televiziji, stavio sočiva umesto naočara, pustio bradu, veću, pa onda onu malu, navodno šmekersku.

Mesecima beše na granici da totalno propadne zbog njenog ćutanja, distance, neizvesnosti.

Na njegove diskretne poklone, čokolade i knjige poglavito, na pisma slata joj tokom boravka na stipendiji, na male usluge njoj stidljivo činjene – uzvratila je s nekoliko izvrsnih diskova i jednom upečatljivom slikom, vrednom minijaturom.

I to je bilo sve.

U međuvremenu je i doktorirao građansko pravo, usavršio znanje dva strana jezika, savladao umeće preferansa, išao i na kurseve plesa, manijakalno izučio „mapu“ najboljih kafića i restorana u gradu, maestralno se snalazio na klizaljkama.

Počeo čak da se bavi politikom, pa prestao – samo da je zainteresuje.

Plakao je krišom na njenim stepenicama.

Angažovao pouzdane prijatelje i prijateljice da joj prenesu izlive njegovih emocija, planove s njom u mašti – da je odvede u Monako, i drugde, i dalje.

Bez uspeha.

Ponos, tvrdoglavost?

Možda nalik romanu Razum i osećajnost (Džejn Ostin)?

Ili knjizi Gordost i predrasude iste autorke?

Ne, tako nešto nije bilo posredi.

Na izmaku jedne jeseni ugleda je na Dorćolu u šetnji obalom Dunava.

Bila je u društvu simpatične devojke, raspuštene smeđe kose nemirne na vetru.

Išle su jedna uz drugu prisno zbijene, zagrljene, zapričane, nasmejane, vesele kao šiparice, ushićene, uzbuđene, uzvišeno prelepe.

Obe upadljivo doterane u firmiranoj odeći, blještale su na nazirućem, hladnjikavom suncu.

Ispunjene sanjanom a dosegnutom obostranom privrženošću.

Irina i Andrea, saznade docnije ime njene partnerke.

Izbegnu tada neposredan susret s njima.

„Jer takve žene uopšte ne uživaju da im muškarci prilaze. Njima to može predstavljati samo smetnju“ (Haruki Murakami).

Zatečen, zgranut, ali ne i uvređen: to je na kraju krajeva bio njen izbor, odnosno njena priroda – tešio se.

Ako ju je zaista toliko dugo istinski obožavao, ako je i dalje nesmanjeno voli – a i voleće je iz sve snage sve dok bude disao – nema mesta razočaranju, samo pomirenosti, razumevanju, čak svojevrsnom neracionalnom samozadovoljstvu.

Nirvani zbog nje.

Zbog njih dve, konačno zajedno.

Ali, da li je Irina uopšte bila svesna da ga je godinama zavaravala, držala u nadi da će se njih dvoje u određenom trenutku ipak sudbinski zbližiti?

Da li je pokušavala da obmane i okolinu, pa čak i samu sebe, neosetljiva na jasne signale njegove kolosalne naklonosti?

Da li je on napokon shvatio da mu je suluda a uzaludna opsednutost njom – ispostavilo se – upropastila mladost, ako ne i ceo život?

Sukob(i) vrednosti, moralnih nazora, vaspitanja, tradicije i ljubavnih usmerenja – ili samo nesrećne okolnosti, nesposobnost da se vidi i nasluti ono suštinsko u nečijem biću?

Skriveno ili/i skrivano? Za njega ipak očigledno?

Ili je on tako nešto godinama odbijao sebi da prizna, vodeći unapred izgubljenu bitku?

S njom i sa sobom.

Epilog: Posle nešto više od godinu dana burne veze Irina i Andrea su se rastale. Ubrzo zatim Irina je izvršila samoubistvo. Oproštajno pismo nije nađeno. „Grom i pakao!“ – najviše je što je on, po narodski, bio u stanju da kroz zube procedi. Skrhan. Do konca svog života ostao je sam(ac) i usamljen. Nem od tuge i bola, umotan u mrak sporo prolazećih dana lišenih nje. Svakodnevno pobožno držeći u rukama minijaturu kojom ga je Irina onomad darovala.

„Potpuno je tačno da ono što ljubomorno čuvamo uvek možemo da prizovemo u mislima… Ali nikad se nećemo navići da živimo bez onoga za čim čeznemo“ (Lorenco Marone, Sitnice koje život znače).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Jedna priča o Irini”

  1. Nekad davno , u školi , moj profesor nam je rekao , da je književnost „Umetnost reči“ ! Ovaj tekst je dokaz da je zaista u pitanju umetnost reči !

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.