Kad istina „progovori“

Pored poznatih činjenica o stradanju Jevreja gospodin Aleksandar Nećak navodi:

„Prema dokumentu /koji posedujemo/ zvanične institucije koja je, u cilju ispitivanja tla obavila stručna sondiranja na celoj površini Šinteraja, nedvosmisleno je utvrdila da na tom mestu ne postoje ljudski ostaci. Prema toma tu nije niko sahranjen.“ /završen citat/

Ako Savez jevrejskih opština Srbije, čiji je gospodin Nećak predsednik, poseduje navedeni dokument, bilo bi očekivano da ga prosledi Društvu srpsko-nemačko-austrijskog prijateljstva, i Udruženju ARDI /Inicijativni krug za podunavskošvapsko-srpske razgovore /kako bi se dugogodišnja rašomonska priča jednostavno završila. Ako „niko nije sahranjen“ na pomenutoj lokaciji onda priče o odmazdi nad grupom vršačkih Nemaca, spadaju u domen „urbanih legendi“ koje su poslužile našem književniku Dragom Bugarčiću da ih literarno uobliči i pretoči u roman. Ako „tu niko nije sahranjen“ kako tvrdi gospodin Nećak, onda su bespredmetni razgovori o bilo kakvom obeležju. Ako „tu niko nije sahranjen“ nije bilo nikakve potrebe da se gospodin Nećak nadmeno i sa nipodaštavanjem obruši na gospođu Nadeždu Radović zbog stavova iznetih i članku „završimo Drugi svetski rat“ niti je bilo potrebno da nas optužuje da smo nenamenski potrošili novac prikupljen za podizanje obeležja. Dovoljno je da se pomenuti dokument prosledi javnosti i svim relevantnim organizacijama i da se, najzad, svima nama predoči istina.

Čudno je u citiranom pasusu to, da su zvanične institucije koje su izvršile sondažu „po celoj površini Šinteraja“ radile u tajnosti, jer niko od predstavnika lokalne samouprave o tom ispitivanju nije bio obavešten. Zvuči, eufemistički rečeno, neobično, da se u gradu nađe ekipa stručnjaka za otkrivanje masovnih grobnica, da otpočne, i prema navodu iz članke obavi veoma odgovoran i komplikovan posao, a da o tome ne obavesti predstavnike opštinske vlasti, a o nalazima i čitavu srpsku javnost. Mislila sam da je za otkrivanje tajnih masovnih grobnica zadužena komisija koju je osnovala vlada Republike Srbije 2009. godine, ali na njihovom sajtu nema podataka da je u Vršcu obavljeno istraživanje, zbog čega zaključujem da, pored pomenute komisije postoji još neka stručna grupa, koja obavlja sličan posao, i koja je gospodinu Nećaku dostavila rezultate istraživanja. Ako pored zvanične vladine komisije postoji još neka sa sličnim zadacima, postavljam pitanje u čije ime radi, kako se finansira i ko su njeni članovi. Mislim da istraživanje o mestima masovnih grobnica ne može da bude predmet interesovanja nekog udruženja ili pojedinca, već državnih institucija, zbog čega apelujem da im gospodin Aleksandar Nećak prosledi dokumenta koja poseduje, a nama, Vrščanima objasni ko je organizovao sondiranje terena, i zašto je obavljeno bez znanja zvaničnih opštinskih institucija.

Ako se dokumenti koje poseduje gospodin Nećak ne prezentuju javno, imamo obavezu da ga podsetimo da je negiranje postojanja grobnice na Šinteraju zločin, sličan negiranju holokausta.

Pošto se u svom članku zalaže za istinu i svakako veruje da je ona „progovorila“ kroz činjenice koje je izneo, želela bih da navedem da Geza Friš, nije bio gradonačelnik Vršca, kada su iz ovog grada u smrt odvedeni lokalni Jevreji. Geza Friš je postao gradonačelnik 1943. godine kada u Vršcu više nije bilo Jevreja./ Monografija grada „Vršac za sva vremena“ izdavač Triton, 2005. strana 192./ On je po odluci vojnog suda zajedno sa još dvadeset dvoje građana Vršca, osuđen i streljan 1944. godine. /iz knjige Pod kulom Vršačkom – hronologija događaja iz revolucionarnog pokreta Vršca i okoline od 1926. do 1945. godine, Koste Mitrovića, štampane u Novom Sadu, 1969. godine/

Od streljanja Geze Friša proteklo je gotovo šezdeset sedam godina. Njemu je suđeno, ne znamo kako je vođen krivični postupak, kojim dokazima je sud raspolagao, ni dali je imao pravo na odbranu.

Nečasno je da mu se danas ponovo sudi i da se bez dokaza proglašava za nacistu. Profanu činjenicu da nisu svi folksdojčeri bili nacisti, nadam se da prihvata i gospodin Nećak, pa očekujem da će nam dostaviti podatke o članstvu Geze Friša u Nacionalsocijalističkoj partiji Nemačke.

Često se događa da kada istina „progovori“ bude najvažnije kroz čija usta govori, zbog čega verujem da će gospodin Nećak decidno da navede činjenice koje potkrepljuju njegovu istinu, jer, u protivnom možemo da zaključimo da je „progovorila“ lažljivim ostrašćenim jezikom.

Autorka je članica Udruženja Srpsko-nemačko-austrijskog prijateljstva iz Vršca