Foto: FreeImages_Cierpki

Izbornoj proceduri kojom su se funkcioneri i članovi te stranke glasno hvalili zaista se ne može ništa prigovoriti: više kandidata, javne debate, neposredni izbori s pravom glasa svakog člana stranke, tajno glasanje.

Rezultati izbora ipak pokazuju da u toj stranci, kao i u čitavom društvu, postoji samo fasadna, ali ne i suštinska demokratija. Naime, za potpredsednike se glasalo na posebnom glasačkom listiću, biralo se pet od dvanaest kandidata, a pobedili su baš oni koje je predložio pobednik izbora za predsednika. Ta činjenica, mada bi teorijski mogla biti, uopšte nije slučajnost.

Demokratska stranka jeste sada prvi put neposredno birala svoje rukovodstvo, ali već neko vreme na taj način bira predsednike i članove svojih lokalnih odbora. U tom, dakle već viđanom i razrađenom mehanizmu, članovi stranke u praksi ne glasaju pojedinačno za kandidate koje žele da vide na određenim mestima, već glasaju za grupe ljudi, takozvane „lobi liste“, a posledica takvog postupanja je uvek apsolutna pobeda jednog „lidera“ i njegove a priori sastavljene ekipe, kao i marginalizacija svih onih koji joj ne pripadaju.

Tako je ovog puta nekoliko hiljada članova Demokratske stranke biralo jednog od četiri predsednička kandidata, a onda se u istom tom procesu praktično odreklo prava da biraju i potpredsednike stranke, nekritički glasajući za čitav personalni paket koji je predložio lider za kojeg su se opredelili.

Ne treba sumnjati da će u daljem radu prihvatati i sva druga njegova kadrovska rešenja, program, ideje i metod rada. To je izgleda, i nažalost, maksimalni domet demokratije, ne samo u Demokratskoj stranci, nego i u današnjoj Srbiji.

Kada se sumira poslednjih četvrt veka raznih izbora, dolazi se do poražavajućeg utiska da većina naših građana svoju ulogu u demokratiji vidi samo u tome da povremeno glasa, uporno tražeći osobu kojoj će dati blanko podršku da odlučuje o svemu, a istovremeno joj preneti svu odgovornost za (ne)uspehe koji slede. Između dva glasanja i dalje dominiraju rezoni ponašanja poput „ne talasaj“, „gledaj svoja posla“, „ne zameraj se“ i slični. Koliko je slučajeva da je neko ko nije blizak aktuelnoj vlasti, sasvim konkretno njenom lideru, bilo danas, bilo tokom takozvanog „bivšeg režima“, putem javne nabavke ugovorio s državom neki veoma vredan posao? Ima li uopšte takvog primera, tačnije izuzetka, da potvrdi pravilo po kojem se u Srbiji procedure uglavnom formalno poštuju, najčešće su i transparentne, ali se na kraju ipak uradi onako kako je šef namignuo? I sve to svojevoljno sprovedu neki građani podaničkog mentaliteta, odričući se prava da budu deo procesa odlučivanja.

Demokratija jeste oblik vladavine u kojem postoji sloboda izbora i poštovanje transparentnih procedura, ali to je samo njena fasada. Suštinu joj čine slobodni građani koji su svesni svojih prava, u kontinuitetu ih i u celini konzumiraju, a po potrebi i brane. Ta suština, taj condicio sine qua non demokratije u Srbiji je na klimavim nogama. A sloboda građana, kao što je davno objasnio Erih From, od koga sam pozajmio naslov ovog teksta, u Srbiji će ostati samo ideal, sve dok ljudi od nje sami beže jer im se čini da je tako sve lakše. U tome im, naravno, svesrdno pomažu autoritarna vlast i licemerna „elita“ s kojima čine neku vrstu prirodne simbioze.

Autor je sociolog