Kako smo vraćeni u voz iz 19. veka

Mnogi ovu meru tumače ne samo kao ekonomski necelishodnu, već i kao političi kratkovidu jer se, kako smatraju, njome dodatno slabe ionako krhke veze Srba u regionu sa matičnom državom i unazađuju odnosi Beograda sa sunarodnicima u okruženju, koji su poslednjih godina ionako na silaznoj putanji.

U slučaju Srba u Mađarskoj, ova mera praktično znači ukidanje mogućnosti fizičkog kontakta sa Srbijom za sve one koji su u matičnu zemlju do sada putovali minibusevima neke od beogradskih prevozničkih agencija. Ove agencije su, inače, pre nekoliko godina iskoristile dugogodišnje nepostojanje redovne autobuske linije na relaciji Beograd – Budimpešta i Beograd – Segedin, a i činjenicu da je putovanje vozom, zbog preduge i nekomforne vožnje za putnike veoma nepraktično, i ponudile putnicima prevoz po principu „sa adrese na adresu“. Voljom Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, putnici koji iz Budimpešte putuju za Beograd, i obratno, praktično su vraćeni dva veka unazad, s obzirom da voz kao jedina mogućnost koja im preostaje sada putuje prosečnom brzinom od 40 kilometara na sat, baš kao i u 19. veku.

Ocenivši da država zbog saobraćanja minibuseva gubi značajna finansijska sredstva, srpsko ministarstvo je nedavno naložilo zabranu ovakvog vida prevoza, koja je stupila na snagu 12. februara ove godine. Tako smo još jednom postali svedoci već viđene prakse, da se zanemaruje zadovoljavanje vitalnih potreba građana, kako bi se ispoštovao zakon koji je, inače, donet još pre 20 godina. I u ovom slučaju se, umesto prilagođavanja slova zakona stvarnom životu i potrebama stanovništva, krenulo potpuno suprotnim pravcem, uz obrazloženje da „država zbog ove vrste prevoza gubi više od 50 miliona evra godišnje“.

Uvereno da na ovaj način štiti „državni interes“, ministarstvo za sada ne navodi da li će umesto prognanih agencija, u kojima zbog ove zabrane više hiljada zaposlenih ostaje bez posla, uvesti redovne autobuske linije državnih ili stranih preduzeća u pravcu zemalja regiona. Ako je suditi po (ne)održivosti datih obećanja i postavljenih rokova kada je reč o realizaciji projekta izgradnje brze pruge na relaciji Beograd – Budimpešta, teško da ćemo se u dogledno vreme brzo i udobno voziti u ovom pravcu.

Prevoznici u Srbiji koji, prema statistikama, raspolažu sa oko 40.000 minibuseva za prevoz putnika, traže od Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije odlaganje primene spornog zakona i njegovo usklađivanje sa propisima i standardima Evropske unije. Upozoravaju da bi, u suprotnom, Srbija mogla rizikovati da joj ne budu otvorena pregovaračka poglavlja sa EU, koja regulišu ovu problematiku. Osim toga, kako kažu kombi prevoznici, ta rešenja podstiču korupciju i guraju prevoznike u sivu zonu poslovanja.

Najnovija zabrana će, uz zaposlene u prevozničkim firmama, najviše pogoditi višemilionsku populaciju Srba u zemljama našeg regiona. Izgleda da se u nekim ministarskim kabinetima zanemaruje činjenica da se srpski nacionalni i kulturni identitet, koji je inače česta tema sastanaka državnih funkcionera sa predstavnicima srpske manjine u regionu, ne čuva samo na lokalnim igrankama i crkvenim slavama, odnosno komunikacijom sa maticom putem društvenih mreža na internetu. Ukidanjem mogućnosti da srpska populacija u okruženju na dosadašnji, najjednostavniji, brz i ne preskup način ostvaruje svakodnevni, živ fizički kontakt sa matičnom zemljom, zadat je bolan udarac naporima svih onih koji svojim svakodnevnim delanjem čine da se nacionalni identitet Srba u okolnom rasejanju neguje i sačuva.

Ako se ima u vidu da su, voljom zvaničnog Beograda, poslednjih godina značajno oslabile institucionalne veze Srbije i njene dijaspore, što dovodi do različitih, brojnih poteškoća, ne treba se čuditi što najnovija odluka o obustavi jedinog prevoza putnika na relaciji Srbija – okruženje, liči na kap koja kod mnogih u regionu preliva čašu strpljenja.

Autor je glavni urednik Srpskih nedeljnih novina i profesor Filozofskog fakulteta u Budimpešti