Kakva vlada treba Srbiji

Svakome je jasno da se sa približavanjem kraja mandata vlade, izlaskom lidera G17 plus iz nje u predizbornoj godini, i očigledno prilično teškom finansijskom situacijom u kojoj se budžet nalazi, pod velikim pritiskom MMF-a da ostane restriktivan, povećavaju i pitanja u vezi s tim da li će vlada ovaj mandat i dovesti do kraja, kao i može li se posle izbora stvoriti neka nova konjunktura koja ne bi ličila na sadašnju vlast. O tim pitanjima nesumnjivo će se izjašnjavati analitičari i komentatori na svoj način, ali prethodno je poželjno ukratko razmotriti dva načelna problema u vezi sa izborima i s vladom. Prvo je pitanje o tome šta je za Srbiju vlada, to jest šta ona treba da predstavlja u sadržinskom smislu, a drugo je pitanje o tome da li Srbija zaista ima ozbiljnu političku alternativu i šta su uslovi da ona postoji.

Šta je vlada za Srbiju? Rečje o pitanju koje se tiče pre svega vrednosne i moralne orijentacije naroda: da li Srbija želi modernu i progresivnu vladu tehnokrata, profesionalno poštenu i tehnički efikasnu? Da li možda želi vladavinu nacionalista intelektualaca, koji će evropsku integraciju presti na vretenu nacionalnih vrednosti i konzervativnog shvatanja nacionalnih interesa: krv, teritorija i geni? Da li Srbija hoće primarno obračun s kriminalom, i da li u tom cilju želi vladavinu tvrdorukaša sa autokratskim sklonostima? Na ova i slična pitanja moraju se dati odgovori da bi uopšte imalo smisla praviti bilo kakve projekcije i programe političke budućnosti Srbije.

Trenutno stanje na političkoj sceni je takvo da, osim vladajuće strukture, Srbija jednostavno u kadrovskom i partijskom smislu ne poseduje nikakvu efikasnu, modernu, pa ni intelektualno-nacionalnu alternativu. Opozicija koja se sastoji iz kadrova Arkana i Legije teško da zadovoljava bilo kakvu racionalnu projekciju političke budućnosti zemlje, čak i kada setnim i pomalo plačljivim glasovima svojih lidera poziva na uzajamnu ljubav, bratsku slogu i buduće blagostanje odmah po rušenju sadašnje vlasti. Ljudi s paravojnim generalskim činovima i krajnje nejasnom prošlošću, međutim, sede u poslaničkim klupama te „evropske opozicione snage“, pa se stoga za svakog razumnog posmatrača objektivno postavlja pitanje o iskrenosti „reformskih“ i „bratskih“ opredeljenja samih nosilaca obećanog napretka.

S druge strane, najavljuje se osnivanje političkog pokreta „Dveri srpske“, to jest politička i izborna legitimacija jedne desničarske organizacije koja je, manje ili više neuspešno, pokušavala da se užljebi u postojeći partijski spektar na samoj političkoj desnici, i tu je doživela razočarenje. „Dveri srpske“ bi, u smislu političke snage, mogle više biti neka redefinicija većpostojeće desnice, koja je, čini se, negde usput neosetno usahnula tokom ovih teških nekoliko godina, nego neki faktor mobilizacije nove političke energije. Tako bismo posle izbora mogli imati neku novu desnicu u formi „Dveri“, koja bi isisala i ovo malo životnog soka iz umornog tela postojeće partijske političke desnice.

Sve to ništa ne menja na planu političke levice, koja je i danas dominantna u vlasti. I pored svih problema i očitog javnog nezadovoljstva stanjem i načinom življenja u Srbiji, čini se da Demokratska stranka i njeni prirodni saveznik LDP nemaju funkcionalnu i realnu alternativu. To možda nije dobra vest za srpsku opoziciju, ali svakako je činjenica koju treba imati u vidu kada se prave predviđanja o izbornim ishodima. A ukoliko posle izbora opet vladu budu činile dominantne levičarske stranke, onda se ta vlada neće bitno razlikovati od ove sadašnje.

Zbog svega rečenog, pravo pitanje za Srbiju jeste: da li na političkoj sceni uopšte postoji alternativa sadašnjoj vladi, čak i u koncepcijskom, a ne samo u kadrovskom smislu, i ako ne postoji, šta je stvarna osnova nezadovoljstva? Možda je rečo autentičnom socijalnom nezadovoljstvu koje, jednim delom, proističe i iz zakasnelog suočavanja Srbalja sa činjenicama realnog života: iz vremena kredita i lažnog blagostanja, ka vremenu visokih cena komunalnih usluga, energenata, javnih servisa. To suočavanje, ako je ono izvor nezadovoljstva, nikako ne opravdava Vladu Srbije za eventualne promašaje, većprosto ukazuje na činjenicu da se, izgleda, približilo vreme u kome se životna pitanja više ne mogu zamenjivati veštačkim pitanjima o političkog i ekonomskoj ideologiji.

Ako ste nezadovoljni, a nemate programski jasnu i realnu političku alternativu na političkoj sceni, onda je to razlog za dubinsko socijalno preispitivanje stvarne teme: šta je to trulo u tkivu srpskog društva i institucija što ga čini neefikasnim i neuspešnim, potpuno nezavisno od političke garniture na vlasti i od manipulativnih projekcija političkih i socijalnih revolucija, preokreta, pa čak i reformi.