Ko će koga?

Za Srbiju je to, maltene, velika čast. Da se neke velike evropske novine pozabave nekom srbijanskom temom, a da to nije ni Kosovo ni Mladić. Ali nemamo sreće: Ako nije ni Kosovo ni Mladić, onda su oligarsi. Ne valjamo, kako god okreneš. Tako bivšeg oligarha – Bogoljuba Karića i aktuelnog – Milana Beka, naziva velika nemačka novina Frankfurter algemajne cajtung (više onako – po ruski), u opširnom prošlonedeljnom tekstu. Naši su oligarsi, kaže nam FAC, „bogati postali u senci rata i nasilja, a u senci politike su, i posle obaranja Miloševića u oktobru 2000. godine, ostali uspešni“. Dobro, tako i mi mislimo. Ali, kada je bogat postao Stanko Subotić Cane? Da li je on u postoktobarskoj Srbiji imao svoj politički kišobran? Zašto to nije smetalo nemačkim investitorima, njegovim partnerima? Ili im je baš godilo da i sami profitiraju? FAC nam objašnjava: ako se neko od zapadnih investitora osmeli da sa investicijom krene u Srbiju, često mora da se prikloni uslovima oligarha koji kontrolišu komisije za razne dozvole, kartelske institucije, gradske uprave, radio stanice, poreske organe. „Trenutno srpski oligarh Milan Beko koristi uspešno tu metodu kako bi iz Srbije proterao VAC iz Esena“. E, pa nismo očekivali da se pred ovakvim zloupotrebama moćne zapadne firme savijaju. Od njih smo mi očekivali da nam donesu neku drugu poslovnu kulturu, različitu od one koje smo se nagledali. Ali i drugi su nam se strani investitori hvalili kako najviše vole, kako im je to praksa da najviše vole, prethodni dogovor sa vladom. Čak i kad kupuju firmu koju ne prodaje vlada nego, recimo, sudovi nadležni za stečaj. Vlada je vlada. Pa ako je njima vlada vlada, što ne bi bila i nama. Mislim, našim oligarsima. Možda bi se moglo čak i dokazati da je naša Komisija za zaštitu konkurencije otezala sa odgovorom na upit VAC-a o dozvoljenoj medijskoj koncentraciji u nameravanoj kupovini Večernjih novosti, budući i sama obaveštena da između države i VAC-a opet traju neki pregovori. A mi smo novinari obavešteni iz vrlo pouzdanih izvora da ih je i te kako bilo. Kad pregovori nisu urodili plodom, i Komisija se odlučila. To nikako nije u redu. Ali, zašto VAC nije kupio Večernje novosti na Beogradskoj berzi kad su bile na prodaju? Pa zato što je i sam učestvovao u zamršenoj igri naših oligarha i države? VAC se hvali da se nikada nije mešao u uređivačku politiku medija u kojima je bio suvlasnik. U Srbiji – nije. To je tačno. Ali nije ni uređivačku i kadrovsku politiku prepustio redakciji. Nego – državi.

DVA ZA IZ KOLA: O još dve bitne stvari nas podučava autor članka u FAC-u. Da je šaka naših oligraha podelila među sobom srbijansko tržište, uspostavili monopole i ne trpe nikakvu konkurenciju. Štošta o tome i mi znamo. Ali, iz već napred navedenih razloga, bila bi nam zanimljiva analiza ponašanja onih velikih stranih investitora koji su u Srbiju već došli. Trpe li oni konkurenciju. Dosta smo strahovali da Stanko Subotić i VAC ne naprave monopol u distribuciji štampe. A ima i drugih oblasti iz kojih nam ne bi škodila koja informacija više: recimo tržište cigareta uključujući i njihovu veleprodaju i uvoz. Imamo li tu dovoljno konkurencije? Ima još i gore. FAC tvrdi da samo naivan strani investitor može da se obrati za pomoć našim domaćim sudovima. Pravosudna stvarnost je od proevropske retorike našeg predsednika udaljena taman koliko Srbije od Mongolije. Dakle, strani investitori gube pravosudne bitke pred našim, i u pravosuđe dobro ukotvljenim, oligarsima? Zvala sam Savet stranih investitora u nadi da ću kod njih naći analizu broja sudskih postupaka koje su vodili njihovi članovi u Srbiji kao i kakav je krajnji ishod tih sporova. Nisu pravili takvu analizu. Verovatno niko i nije. U prvo postoktobarsko vreme mučile su nas sumnje baš suprotnog karaktera. Ni za njih nemamo čvrstih i ozbiljnih dokaza: da su sudovi i neke arbitraže privilegovali strane investitore pred domaćim. Što jeste, jeste. Naš problem nisu naši oligarsi nego naši političari. Šta će sa svojim parama da radi jedan oligarh, njegova je stvar. Ukoliko parama želi da krši zakon – njegova je stvar, takođe. Ali je stvar bar jedne grane vlasti da ga zbog toga kazni, a druge da je u tome ne sprečava. Ideje o tome da bi firme koje su nastale devedesetih, dakle za vreme Miloševića, trebalo razmontirati, rasklopiti, sravniti sa zemljom, ne bi se mogle prihvatiti. Mada bi to njihovoj stranoj konkurenciji lepo leglo. U to ne sumnjam. I mnoge su nemačke firme bogatstvo sticale radom za Hitlera i korišćenjem radne snage ratnih zarobljenika. Nisu ih zbog toga sravnili sa zemljom. Mada je čuveni američki ministar finansija Henri Morgentau imao takvu ideju. Da nemačku pretvori u poljoprivrednu zemlju. Ali nisu dali Englezi. Ne zato što vole Nemce, nego zato što baš ne ljube Francuze. I tu je dakle bilo mnogo mešavine politike i nepolitičkih interesa. Mi smo se deizndustrijalizovali sami. Uz pomoć stranih konsultanata. Malo šta je ostalo. Ovo što je ostalo nemamo računa da razaramo. Kako god mu se zvao gazda.