Čubura je, tradicionalno, idilična oaza prethodnih oblika života. Smirene, usporene ljudske harmonije, sitnog ćeretanja po avlijama i dubokih mudrosti Kalenićpijace o svetskoj politici i globalnom poretku, filozofskog prezira savremene civilizacije, dostojanstvenog nacionalizma i intimne svakodnevice. Kultura u prizemlju, gotovo ruralna, na obodu urbanog jezgra. Ako je to Čubura ikad bila, dok se i njen karakter pokušavao prilagoditi poetici i sinergiji zajedničkog zločinačkog poduhvata, i nju je zapljusnuo cunami nastao iz tektonskih poremećaja u prethodnom vremenu, koji je izbrisao gotovo sve tragove bezazlene ljudske dobrote. Danas je Čubura ruglo divlje gradnje, autentičnog, gotovo spontanog nadziđivanja, doziđivanja, otimanja kvadratnih metara, uzurpacije javnih površina, u zaklonu taraba i zidova i zavereničkoj tišini tesnih, nakaznih sokaka.

Jedan od uspeha destrukcije iz prethodnog razdoblja bili su i javni pozivi da se taj deo šireg gradskoj jezgra po svaku cenu očuva u svim svojim izvornim oblicima. I ta je tradicija uspela da samu sebe izgura do ruba besmisla. Ponovo su uništene ljudske sudbine. Na jednoj od bezbroj tesnih parcela, uz zidove krovinjara i udžerica. Stradali su i oni koji za „građevinsku mafiju“ izvode radove u teškim, gotovo nemogućim uslovima.

Gradski život je složen sistem privilegija i obaveza. U postojećem stanju povlašćeni su i najsiromašniji i najbogatiji. Urbanom proletarijatu dopušta se da, kao na Čuburi, opstaje u bazičnim formama života. Grejanje na čvrsta goriva i polovni automobili proizvode zloćudne oblake dima i smoga. U urbanijim kvartovima iz zajedničkih gradskih prihoda subvencioniše se cena grajanja i toleriše neredovno plaćanje komunalnih usluga. I siromašnima i bogatima. Vlasnici nekretnina, čije su cene astronomske, nisu obavezni da održavaju fasade i haustore, dok se nemar u odnosu na lokalnu zajednicu u celini katkad obrušava u javne skandale i obračune. Poput organizovane pobune kojom je investitoru fizički onemogućavano da ostvari svoja zakonska prava na parceli proglašenoj za Peti park, da bi gradonačelnik investitoru nadoknadio štetu iz zajedničke gradske imovine, ponovo na štetu zajednice u celini.

Urbani razvoj zaustavlja, a svakodnevni život čini tegobnim nepostojanje političkog interesa da se privatizuje gradsko građevinsko zemljište, a izgradnja dodatno uredi. Gradsko građevinsko zemljište je i dalje jedan od najunosnijih prihoda u opštem sistemu korupcije. Planska regulacija urbanog razvoja podrazumeva da se, privremeno, oročeno, onemogući apsolutno pravo odlučivanja o obliku vlasništva nad nekretninama, uz propisanu maksimalnu tržišnu cenu na ime obeštećenja, kako bi se ponovo podigli blokovi u celini, a infrastruktura prilagodila novim potrebama. Odlaganje privatizacije gradskog građevinskog zemljišta odvija se uporedo sa opstrukcijom prodaje javnih preduzeća. I ta privatizacija morala bi da uključi denacionalizaciju, i ponudi materijalnu osnovu za pravednu restituciju.

Inače nekompetentan u tom domenu, ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulićnajavio je zakon o socijalnom stanovanju i set ekoloških zakona, kao i skraćenje procedure za dobijanje građevinskih dozvola. Lišeni reformskog okvira koji podrazumeva vlasničko prestrukturiranje domena u celini, navedeni propisi lako će se uključiti u postojeću arhitekturu samovolje i korupcije. Restituciju je tek najavio.

Postavlja se i pitanje kompetencija nove gradske vlasti. Od izbora je proteklo gotovo pola godine. Šturim saopštenjem, lišenim obrazloženja, objavljen je ishod imenovanja direktora javnih preduzeća. Dok je svaki taksista u gradu, kako bi dobio licencu, dužan da podnese dokaze o poznavanju grada, gradska uprava kao da je izuzeta od svake odgovornosti, osim partijske. Tako da su obesmišljena sva pitanja, poput onih da li poznaju grad, najmanje kao prosečni taksisti, ili koje su njihove zasluge za unapređenje sloboda i demokratije, ako su jednostavno nagrađeni. U kontekstu urbanog razvoja i budućeg sistema odgovornosti, javnost je ostala uskraćena za podatke o kompetencijama Gradskog sekretarijata za urbanizam i Urbanističkog zavoda. Pitanje kompetencija i svrhe očuvanja te ustanove odnosi se i na Turistički savez Beograda.