Vuk Drašković je u pravu: „Svi su razočarani i sve teže vide izlaz i cilj. I ove šačice današnjih demonstranata hoće da idemo unazad. Beže od Evrope i budućnosti, a prošlost je uništena.“ To, međutim, čine i nekadašnji demonstranti – svojom pasivnošću, izmišljenim umorom i odustajanjem od demokratske ideje koje se ogleda u gubitničkom preziranju procesa i vrednosti evroatlantske civilizacije. Srbijom u celini je zavladao inferiorni, trećesvetski antiglobalizam.

Nisu slučajno sistematski uništavani, naročito nakon 2003, optimizam, energija i znanje, kojima su se prožimali zahtevi za promenama, ma kakve one bile, i odlaskom pomahnitalog diktatora, koji je u nedogled ubirao mandate od sluđene i nekompetentne biračke mašinerije. Upravo su na vlasti, i nikad čistije, bez zazora izraženi, izolacionistički, antizapadni, postsovjetski i prosovjetski svetonazori, oni koje je Tito, nekad davno, pokušao utopiti u septičkim jamama Golog otoka. U tome on nije uspeo pre svega zbog sopstvene sklonosti nasilju (otvorio je prvi posleratni koncentracioni logor). Kao da ga je prevazišla sopstvena genetika politike, koja nije samo srpska, koja se s vremena na vreme iznova degeneriše, a zloćudne mutacije prenosi jednako u prošlost i u budućnost. On sam se u svojim poslednjim godinama vratio sovjetskom kursu, a zemlju ostavio u malignoj konstitutivnoj i ekonomskoj krizi.

Ta mutacija ponovila se i u postizbornoj prevari dela vladajuće koalicije, koja je obećavala Srbiju u Evropi i Kosovo u Srbiji. Ispunjen kletvama i ratnim pokličima, i vlasti i opozicije, parlament je zaustavljen, od nastavka reformi se odustalo zamuckivanjem o uticaju svetske finansijske krize, a predsednik Tadićposredstvom ministra spoljnih poslova poremetio je odnose u regionu. U istovetnom kontekstu, državni mediji i njihovi mafijaško-udbaški klonovi šalju jasne poruke Briselu i Vašingtonu, koje su samo replika zvaničnog nasilja i prostote upućivanih prestonicama bivših jugoslovenskih republika.

Dok sam pripremao prošlonedeljni prilog o Džozefu Štiglicu, podsetio sam se autorskog teksta koji je premijer Zoran Đinđićnapisao na Dan Evrope 2002. za NIN, o njegovoj knjizi „Globalizacija i njena nezadovoljstva“. Premijer je naročitu pažnju posvetio Štiglicovoj ideji o „aktivnoj vladi“ koja na liniji američkog progresivizma osporava teoriju o samodovoljnosti tržišta i politiku MMF-a koji se od 1992. posvetio ekonomskoj liberalizaciji, nametanju makroekonomske stabilnosti i povlačenja države iz ekonomije. Mada je deregulacija bila najvažniji pokretačameričke ekonomije u toku dve administracije Bila Klintona, u kojoj je Štiglic bio glavni ekonomski savetnik, do prelaska u Svetsku banku, 1997. Ali, u ovom trenutku to nije naročito važno. Na stranu i izvesnost da su usporavanje reformi, naročito privatizacije, i sklonost da se očuvaju mehanizmi intervencionizma, državu očuvali u svojstvu političkog plena pljačke, korupcije i očuvanja nomenklature, tako da je i likvidacija premijera imala opipljivu svrhu i smisao. Više od svega pomenutog je važno sećanje na njegovu intelektualnu superiornost, optimističnu, energičnu pojavu, i liderstvo kojim je razbijao učmalost i predrasude. Zato ga više nema, i zato je njegova pojava ostala zatočena u prošlosti koja se zasad čini nepovratnom, da bi establišment nastavio da je uporno i iznova zasipa svojim prosekom, i lošim namerama.

„Ništa nam ne vredi da globalizam okrivljujemo za vlastite nerešene probleme“, poručio je tada Đinđić. U opštoj talibanizaciji politike i kulture, Srbija je, pod onima kojima je neoprezno delio visoka zvanja u državi i partiji, u stanju metastaze, jer se od terapije, pošto je tumor odstranjen, odustalo napuštanjem ideje o njenoj ukupnoj evropeizaciji. Upravo novi lideri pozivaju na odustajanje, na sumornu budućnost u ishodištu ruskog mita. Evropsko liderstvo ne oseća se ni u onim delovima regiona koji su integrisani. Ne oseća se „neighborhood policy“ Rumunije i Bugarske, nema poziva na ispunjenje obaveze prema žrtvama ratne politike, nema ohrabrenja da se dovrši tranzicija, niti da se obustavi korupcija. Prilagođavanje ustaljene uloge nekoliko porodica i klera evropskoj stvarnosti, koja nije dovoljno operacionalizovala ulogu političkog centra, u Grčkoj je dovelo do drastičnih posledica. Itd.

Možda su ovo ipak poslednji trzaji tradicionalnog Balkana. Dok se zloćudna logoreja iz domena spoljnih poslova prenosi na stvarnost u celini, bahatost, korupcija i zvanično opiranje evropskom integrativnom i kulturnom konceptu nisu pojave u kojima je Srbija preterano usamljena. Zato se rekonstrukcija evropske politike, koja posustaje u regionu kao mentalnoj političkoj celini, uključujući sve međusobne protivrečnosti, ne može zamisliti bez liderstva koje bi, kao politička obaveza, trebalo da bude smisao evropske civilizacije. Čije su granice upravo na istorijskim granicama prosvetiteljstva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari