Obračun bivše ministarke sa profesorima

U tom nastupu ponovljena je jedna opasna, a veoma udobna teza: „Država vas plaća, pa ne možete da kritikujete državu.“ Kao da je država privatno preduzeće aktuelne ili bivše vlasti, a profesori, zaposleni sa ograničenim pravom na mišljenje.

Hajde da razjasnimo osnovnu činjenicu koju političari često „zaboravljaju“. Univerzitetske profesore ne plaća „država“ kao neka apstraktna, vanvremenska sila.

Plaćaju ih građani Srbije, oni koji rade, plaćaju porez, PDV, akcize i doprinose. Oni su, bar u teoriji, dali saglasnost da se deo njihovog novca izdvaja za održavanje visokog obrazovanja, za nauku, za budućnost. To nije milostinja političara. To je društveni dogovor.

Političke partije na vlasti dolaze i odlaze. One su tu da upravljaju prikupljenim sredstvima, a ne da se ponašaju kao vlasnici budžeta i da profesorima dele lekcije o lojalnosti. Kada neko kaže „država vas plaća“, a pritom je godinama sam sedeo na budžetskim pozicijama, to zvuči ne samo licemerno, već i pomalo komično.

Jer dok bivša ministarka zamera profesorima što kroz udruženja poput MASA kritikuju određene politike, valja podsetiti da su i njene plate, kabineti, službena vozila, putovanja, savetnici i, da, profesionalna šminkerka u kabinetu, takođe plaćeni iz istog tog budžeta. Iz novca građana. Isto važi i za uslove u kojima su školovana deca političara, koji su često daleko iznad onoga što mogu da priušte roditelji studenata sa Filozofskog fakulteta.

Sarkazam situacije je potpun: oni koji su godinama trošili javni novac sada profesorima spočitavaju da taj isti novac primaju. Kao da je primanje plate iz budžeta dokaz političke pokornosti, a ne ispunjavanje ugovorne obaveze prema fakultetu i studentima.

Profesor Tošković je jasno rekao: ugovor ima sa Fakultetom. Fakultet je deo državnog univerziteta. To znači da je odgovoran prema standardima struke, prema studentima i prema etici akademskog poziva, a ne prema dnevnoj politici bilo koje stranke. Ako deo akademske zajednice smatra da određene politike ugrožavaju autonomiju univerziteta, kvalitet obrazovanja ili slobodu mišljenja, oni imaju ne samo pravo, već i obavezu da to kažu. To nije „rad protiv države“. To je rad za očuvanje onoga što državu čini ozbiljnom, institucije koje nadživljavaju vlade.

Posebno je indikativno kada se takva retorika čuje od nekoga ko je bio na visokim funkcijama. Umesto da se raspravlja o argumentima, o kvalitetu obrazovanja, o pritiscima na univerzitet, o studentskim blokadama, poseže se za najprostijim trikom: „Ko te plaća, taj te i poseduje.“

To nije samo pogrešno. To je opasno. Jer ako prihvatimo tu logiku, onda ni novinari koji rade u medijima sa državnim sufinansiranjem, ni lekari u državnim bolnicama, ni sudije, ni bilo ko ko prima platu iz budžeta ne bi smeo kritički da misli. A to više nije republika. To je nešto drugo.

Univerzitet nije partijski odbor. On postoji da bi mislio, istraživao, kritikovao i obrazovao. Čak i kada ta kritika nekome smeta. Naročito tada.

Građani Srbije plaćaju i profesore i ministre. Razlika je u tome što profesori ostaju i kada ministri odu. I što bi trebalo da imaju pravo da kažu ono što vide, bez straha da će ih neko podsetiti na platu koju im ionako plaćaju isti ti građani.

To nije privilegija. To je minimum dostojanstva jednog društva koje sebe smatra ozbiljnim.

A dostojanstvo, za razliku od funkcija, ne traje samo dok ste na vlasti.

Autor je izvršni direktor Nacionalnog odbora za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu (IAESTE)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.