Verovatno još od doba one kjubrikovske slike postanka čoveka – hominida koji uz zvuke „Tako je govorio Zaratustra“ koskom lupa po kostima plena – moguće je govoriti o dva pogleda na svet kad je rečo tehnologiji. Ta dva tipa mišljenja obično se nazivaju tehnološkim optimizmom i tehnološkim pesimizmom. Prema jednima, tehnološki razvoj ima korisne posledice po dobrobit čoveka. Prema drugima, razvoj tehnologije doprinosi gubitku ljudske slobode, te gubitku fizičkog i mentalnog zdravlja. Moguće je govoriti i o dva šira i korespondirajuća ideološka okvira: pozitivizmu nasuprot romantizmu.
Pojednostavljeno rečeno: jedni smatraju da će tehnologija spasiti svet, drugi – da će ga sahraniti. Možda najtipičnije delo koje se bavi ovim pitanjima s pesimističkih stanovišta – uz fikciju Orvelove „1984“ i praktična zlodela Teodora Kačinskog – jeste relativno apokaliptička studija „Granice rasta“ tzv. Rimskog kluba iz 1972. Međutim, sigurno je bilo tehno-pesimista i u doba koje na početku Klarkove „Odiseje“ slika Kjubrik: nekog starijeg ujaka koji onom junaku savetuje da se mane ćorava posla, baci tu kosku iz ruke i vrati se u pećinu.
Ovi ujaci traju i istrajavaju i danas. Nekada su suvisliji, a nekada ne. Naravno, i to sa boljim argumentima u džepu, najglasniji su u vremenima krize. Kao na primer, tokom krize sa opskrbom ruskim gasom, te hladnim radijatorima i slavinama. U takvim trenucima, čovek na svojoj ozebloj koži najbolje oseća sopstvenu zavisnost od plodova tehnologije. Zavisnost i od ruskih i ukrajinskih donosilaca odluka i nogu na koje dotični ustaju, svakako, ali i od tehnologije kao takve. Tada se po pravilu uključuju i svi oni kojima smetaju mobilni telefoni, računari, internet i ostalo. Čuveno promašena priča je ona o relativno novom stresu usled zaboravljenog mobilnog telefona, te o mladima koji su jedni drugima nekada rukom pisali i parfemom mirisali ljubavna pisma, dok danas šalju SMS-ove. Sve to bi imalo implicirati sveopštu otuđenost, zatupelost, nestanak međusobne bliskosti, zlo i naopako.
Sasvim je prigodno i prirodno lamentirati kako je nezgodno zavisiti od tehnologije u danima kada dotična okreće leđa. Ali i taj se lament odvija po štampanim knjigama, TV programima i internet-blogovima. Nakon gasnih obustava, jedan takav tehnološki razočaran i pesimističan čovek tada je uradio – šta? Spustio se liftom, upalio i pokrenuo automobil, stajao na par semafora, ušao u prodavnicu tehničke robe i kupio radijator na struju, odnosno ulje. Nije krenuo da lomi parket u dnevnoj sobi, bacajući ga na potpalu ognjištu u dnevnoj sobi.
Ipak, ovo sitno licemerje ne bi smelo da nas sprečava da promišljamo ceo fenomen. Misao koja tada tehnološkom pesimisti redovno pada na pamet ona je koja se tiče naših „pradedova“. Odnosno, naših mitskih predaka koji od tehnologije navodno nisu zavisili u meri u kojoj mi zavisimo. Koji su umeli i ovo i ono, dok mi pojma nemamo. Zaboravlja se i da su i ti naši mitski stari, suočeni s modernim sokoćalima tog doba, takođe sasvim izvesno govorili o svojim mitskim starima koje su umele sve i svašta. Da je u kratkotrajnoj eri popularnosti ljubavnih pisama sigurno bilo dežurnih koji su gunđali što omladina stalno nešto piskara, umesto da radi šta se većkonzervativcima činilo da treba da radi. Drugim rečima, na ovaj način je moguće vraćati se sve do nastanka civilizacije, to jest lovaca-skupljača na Bliskom istoku pre oko 10.000 godina, koji se mršte na početke paralelno egzistirajuće poljoprivrede, to jest prvo pripitomljavanje biljaka i životinja. Koji se pitaju čemu ta omladinska pomodarija kada se divlje goveče može ustreliti.
Međutim, vodeće pitanje zaista jeste ko zna više: naši mitski i tehnološki nezavisni preci ili mi, zavisnici od struje i mobilnih telefona. Ali, valja se zapitati ozbiljnije. Jer, mnogo je lakše naučiti kako se pali logorska vatra nego naučiti kako se prave sijalica ili toplana. Ako i dođe do nekakve kataklizme, ljudi će mnogo brže naučiti kako da se adaptiraju na svet bez struje i tople vode, nego što je ljudima trebalo da stignu do tehnologija koje imamo danas. Poenta je u sledećem: trebalo je na stotine kumulativnih inovacija da bi čovek naučio kako da napravi sijalicu, grejalicu ili radijator na ulje. A da nauči kako da od par komada drveta upali vatru – treba mu par dana izviđačkih kurseva. Mi, današnji ljudi, posedujemo neumereno veće znanje, iako ne umemo upaliti vatru bez šibica i hepo-kocki. Kolektivno, mi smo u ogromnoj prednosti nad svim generacijama koje su živele pre nas, kao što će u istoj prednosti nad nama najverovatnije biti i generacije koje dolaze. Nažalost, tehnološki optimizam je štreberski nepopularan i zvuči neobično. Međutim, i dalje nam je lagodnije pri radijatoru na ulje i struju, nego da brezu iz dvorišta potpalimo u dnevnoj sobi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
