Lavirint rutinskih poteza

Mr Dragan M. Kostić Proces prodaje RTB Bor ponovo ulazi u novu fazu. Nakon neuspeha prvog i raskida ugovora s najbolje rangiranom kompanijom na ponovljenom tenderu, kontaktirana je drugorangirana kompanija. Tu nema ničeg spornog. Ali, obelodanjeno je i da sada aktuelnoj drugorangiranoj kompaniji ističe licitaciona garancija, koju mora da produži ako želi da pregovara o kupovini RTB Bor. Normalno je da period pisanja kupoprodajnog ugovora mora da bude pokriven licitacionom garancijom. Međutim, nije normalno da se olako prelazi preko uzroka koji su doveli do potrebe za produženjem date garancije. Jednom se mora prestati sa zatvaranjem očiju pred besomučnim trošenjem vremena.
Pogledajmo uticaj faktora vreme na pomenuti događaj, na RTB Bor u celini i na privatizacioni postupak generalno. Ponovni tender za RTB Bor nalagao je da rok za dostavljanje ponuda bude 31. oktobar 2007. S obzirom na to da garancija upravo ističe (krajem aprila), očito je izdata na minimum šest meseci. Tih pola godine čini se kao sasvim razumno vreme da se jedan tender privede kraju. Druga je stvar što mi to nismo učinili, jer se pokušavalo sa ceđenjem (više) novca iz suve drenovine, time što su prethodnom potencijalnom kupcu rokovi stalno prolongirani. Prihvatimo sopstvenu grešku i budimo korektni prema novom potencijalnom kupcu.
Pogledajmo šta govori kompletna hronologija tenderske privatizacije RTB Bor. Posle mnogo peripetija (i utrošenog vremena), prvi tender je raspisan septembra 2006, a neuspešno zaključen baš u ovo doba prošle godine. Drugi tender biće završen negde početkom leta. Kakvu težinu hronologija ima u svetlu podatka koji se navodi u Informaciji o akcionom planu za restrukturiranje i privatizaciju matičnog preduzeća RTB Bor i zavisnih preduzeća po kom „RTB Bor godišnje gubi oko 45 miliona dolara’’, čitaoci mogu da procene sami.
Da bismo stigli do suštine problema nepotrebnog protoka vremena u okviru privatizacije, iz Bora pođimo do Kraljeva. Tamo još jedan bivši gigant grca u problemima. Nekad respektabilni Magnohrom prvo je bio prodat za tek nešto više od milion evra, uz obavezu novog vlasnika da investira oko 23 miliona uz, po gruboj proceni, nekih 20 miliona duga (nakon otpisa preko 50 miliona duga od strane države). I ovde se propadanje može analizirati po fazama. U prvoj fazi, od 2000. do 2006. (do prodaje na tenderu) pad je pre svega nastao zbog vakuuma u poslovanju preduzeća koja su čekala na privatizaciju. Neverovatno kakva je letargija vladala u nekim privrednim subjektima od trenutka kad su se počeli smatrati preduzećima u fazi pripreme za privatizaciju. Više energije je trošeno na sastavljanje i komentarisanje raznih spiskova viška zaposlenih, koji su kao bauk kružili po preduzećima, nego na uspešno poslovanje preduzeća i njegov opstanak u sve oštrijim tržišnim uslovima. Ako je to donekle i razumljivo sa aspekta (uplašenog) pojedinca, neshvatljivo je indiferentno ponašanje menadžmenta i nemoć države da ovu pojavu obuzda zakonskom regulativom. Bilo kako bilo, knjigovodstvena vrednost Magnohroma je, prema jednom izvoru, na početku te prve faze iznosila 97 miliona dolara, da bi na njenom kraju bio prodat za nekih milion evra. Uz sve eventualne manjkavosti pomenute knjigovodstvene procene i ugrađenu sistemsku grešku u odnosu na realnu tržišnu vrednost, razlika i te kako opominje.
Druga faza pakla kroz koji je Magnohrom prolazio zbila se nakon privatizacije i trajala je do raskida kupoprodajnog ugovora. Ako nešto prodate, teško ćete i dalje moći da ga kontrolišete i usmeravate, ma koliko to unapred pripremali klauzulama ugovora. Jedini izlaz je u približavanju prodajne cene optimalnoj vrednosti preduzeća i, nakon toga, prepuštanju novom vlasniku u uverenju da će kupljeno poštovati onoliko koliko je za njega platio. Agencija za privatizaciju bila je nemoćna da reaguje na apele za pomoć od strane zaposlenih, koji su upozoravali da se novi vlasnik ne bavi oporavkom kupljenog preduzeća, već počinje da jede njegovu supstancu.
Kao i kod RTB Bor, ključna faza se i dalje iščekuje. Po mišljenju nekih, nad Magnohromom odmah treba proglasiti stečaj i prekinuti agoniju. Najgora bi bila podvarijanta po kojoj bi prvo bilo pokušano s kupovinom socijalnog mira, pa onda ipak proglašen stečaj. Bio bi to čist gubitak vremena i novca. Po mišljenju drugih, odmah treba pristupiti raspisivanju novog tendera, iako ni sami ne vide kako će tender biti uspešan, kad se ponovo nudi isto preduzeće u još gorem stanju. Na sreću, postoje i oni koji smatraju da Magnohrom treba pokušati revitalizovati, pa tek onda ponuditi na tenderu. Međutim, ako se restrukturiranje vrši na dosadašnji način, korišćenjem najoštrijeg oblika metode downsizing (smanjenje, kresanje), postoji opasnost da se i to pretvori u gubitak vremena i novca. Restrukturiranju treba pristupiti ili krajnje studiozno, primenom savremenih metoda koje vode do tzv. odgovornog restrukturiranja, ili od njega odustati. Na potvrdu neraskidive veze vremena i novca nailazimo na svakom koraku.