Zapeo je iz petnih žila, Izborna komisija bila je rešena da pređe preko svake brljotine u Preletačevićevoj prijavi, samo da se najzad objavi blaga vest. Znao je on, naravno, šta radi. Sad mirno može od Berlina do Moskve, ovaj će što je otišao a nije probao sarmu uveseljavati narod: obavljati posao. I biće ovo najlepša kampanja koju smo dosad imali. A nismo ni sanjali, priznajte.

Odahnuće – uh! – i Danas, koji nije mogao da izdrži napetost koja se bila stvorila oko toga da li će On proći ili ne, a onda nije mogao da odoli i ekskluzivi, da ima Belog nigde drugde nego na samoj naslovnoj strani. Možete li zamisliti Gardijan (btw: koji je baš juče upisao dvestahiljaditog pojedinca koji je priložio za podršku „Gardijanovom žurnalizmu“, ugroženom nedostatkom oglasa), možete li ga, dakle, zamisliti sa Belim kao sa udarnom temom? Moja (zakržljala?) mašta ne može, a i pitanje mi – ozbiljno da ozbiljnije ne može biti – evo izgleda komično čim sam ga video ovde na papiru. Jer, ništa posle Belog neće biti kao pre – nestrpljiv sam da izgovorim tu patetičnu, svakako neizbežnu, i tako retko tačnu rečenicu. Ja govorim o sistemu vrednosti, opet nesvestan da je ta tema komičnija i od onog pitanja koje sam maločas postavio u vezi s Gardijanom. Svi ćemo mi, naime, od sada biti klovnovi, jedino će Preletačević izgledati ozbiljno. Šta sam drugo ja sa ovim tekstom o njemu, nego jedna smešna pojava (ako ne i nešto mnogo gore od toga). Šta oni koji čitaju knjige koje, vidim, Preletačević nije raspoložen ni da dodiruje. I tako dalje. Samo jako, Radivoje, piše mi jedan preko interneta. Koliko mogu, prijatelju, odgovaram. I bojažljivo ukazujem na jednu prilično prostu stvar: u „Lazu“ se ulazi lako, a iz njega – iz njega se izlazi teško.