Magareće godine u Tehničkoj školi 1Tatjana Milivojević Foto: Privatna arhiva

Javnost je potresao slučaj nasilja nad profesorkom u Tehničkoj školi u Trsteniku, a odmah zatim nad osnovcem koji je ostao bez slezine. Osim pretrpljene traume, dečaku ostaju doživotne posledice po zdravlje.

Oba slučaja su, prirodno, izazvala buru emocija u javnosti: mešavinu gneva, straha, empatije prema žrtvama, solidarnosti – i osvetničkih nagona. Internet portale i društvene mreže su preplavili pozivi na odmazdu prema vinovnicima, većinom natopljeni viškom agresivnosti, a sve u cilju kažnjavanja tuđe agresije.

Nastavno veće donelo je odluku da se tri počinioca isključe iz nastave, odnosno izbace iz škole. Dok su mnogi komentatori požurili da pohvale tu odluku, sličan broj drugih smatra da to nije dovoljno – poneko konstatujući sa žaljenjem da će se ti učenici upisati u neku drugu školu, nekolicina da to nije kazna za učenike koji ne vole školu, a retki uviđajući da takva kazna ne ispunjava svrhu i da će te mlade preuzeti ulica, tzv. „škola kriminala“.

Česti su i glasovi da treba „odrapiti po džepu“ unapred osuđene roditelje, a ističe se da je jedan od „zlih“ učenika i punoletan, pa mu treba još strože (pre)suditi. Da ne pominjem već oveštalo slanje raznih delinkvenata raznim povodima, pa i ovim, u rudnike ili na opustele njive da kopaju na neodređeno vreme.

Nisu svi naši primitivni instinkti i nagoni loši, naše reakcije „iz stomaka“ otkrivaju nam šta je ružno, loše i neprilično. Snimak krupnog bilmeza koji je izmakao stolicu fizički slabijoj ženi, profesorki, snimanje tog idiotskog čina i glupavo cerekanje celog razreda izazivaju odvratnost i bes. Međutim, ako nam „stomak“ služi kao alarmni signal, prepuštanje nagonskoj sferi u ponašanju i donošenju važnih odluka češće je nesvrsishodno i opasno.

Termin adolescencija dolazi iz lat. adolescere, rasti, sazrevati, što znači da je to još uvek nedovršen proces. Napredak tehnika snimanja mozga potvrđuje stare i poznate floskule o „magarećim godinama“ i „mladosti, ludosti“. Novija istraživanja ukazuju na to da je mozak u adolescentnoj dobi još uvek i te kako u fazi razvoja, koja se nastavlja sve do 25. godine.

Jedno od poslednjih područja koje sazreva je prednji čeoni režanj, odgovoran za kompleksne operacije, među kojima je predviđanje posledica i samokontrola. Ako biopsihološkim dodamo i sociopsihološke i kulturološke faktore, kao na primer da javna scena obiluje kalendarski odraslim osobama koje kao da nisu razvile taj evolucijski najmlađi i superioran izvršni centar, dobijamo eksplozivan „koktel“ sastojaka.

Još ranija istraživanja su pokazala da agresiju mladih ne izaziva izlaganje scenama verbalnog i/ili fizičkog nasilja samo po sebi, već njegovo nagrađivanje. A oni svakodnevno svedoče popularnosti, slavi, visokim položajima, moći i bogaćenju nekontrolisanih impulsivaca i agresivaca.

Isključivanje tri adolescenta iz institucionalnog okvira škole – njihove socijalne, a ne samo obrazovne zajednice, ne čini se kao adekvatan odgovor na više nivoa. Jedan je u vezi sa pomenutom biopsihološkom fazom njihovog razvoja.

Tim argumentom nimalo ne opravdavam njihovo ponašanje, jer more drugih adolescenata ne pokazuje antisocijalne sklonosti. Ukazujem samo na potencijal mozga u razvoju da se pravovremenim i primerenim intervencijama poprave stvari. Drugi nivo se odnosi na efikasnost i svrsishodnost kazne.

Kazna se razlikuje od osvete po tome što cilja na ponašanje, a ne na biće. Osuđuje se ponašanje i donose mere za njegovo korigovanje, umesto da se mrzi i odbacuje ličnost, naročito kad se radi o još neoformljenim mladima.

Treći nivo problema jeste da li i kako kažnjavamo jezivu agresiju partijsko-državnih činovnika i tabloidnih medija prema neistomišljenicima? Da li i kako kažnjavamo one koji režiraju rijaliti programe i nagrađuju nasilje učesnika u njima? To su sve odrasli ljudi sa biološki sazrelim frontalnim režnjem.

Kažnjavanje adolescenata se može postići na mnogo bolji način, na korist svih učesnika i celog društva, drugačije nego ostrakizmom. Krivci moraju da snose posledice da bi se njihov čeoni režanj razvijao i da bi se oni pravilno socijalizovali. Moraju, na prvom mestu, da se izvine profesorki i to javno, jer su i svoj čin učinili javnim.

I ceo razred koji se smejao i učenici koji su delili snimak treba da se dovedu u situaciju da osete stid i krivicu zbog svog ponašanja, jer to su društveno-moralne emocije neophodne za život u ljudskoj zajednici. Momci bi mogli da budu zaduženi da šest meseci dolaze ranije ili ostaju duže u školi i pomažu u spremanju, čišćenju školskih prostorija i dvorišta.

Verujte da bi im to teže palo od izbacivanja iz škole. Roditelje treba naterati da dolaze sa njima (pa i sa onim punoletnim tinejdžerom) na edukativne razgovore kod školskog psihologa i pedagoga.

Psiholog i pedagog treba da obilaze razred u kome se desilo nasilje propraćeno smehom i da aktivno vrše svoju psihološku i pedagošku funkciju. Postoji još čitav set izvodljivih mera koje bi ispunile konstruktivnu kaznenu i vaspitnu svrhu, ali o tome mnogo više znaju stručni pojedinci i timovi.

Nasilje i njegove posledice su mnogo teži u slučaju dečaka koji je ostao bez slezine. Osnovno obrazovanje je obavezno te su i drugačije mogućnosti kažnjavanja. Ono što je pak nepojmljivo je pasivnost, prikrivanje, guranje pod tepih i zakasnelo reagovanje škola tek kad se stvari otmu kontroli i dospeju u javnost; kad neko dete ostane bez slezine, a neko drugo izvrši samoubistvo.

Ako izolovani incidenti mogu da prođu neopaženo, nemoguće je ne uočiti sistematsko nasilje nad nekim detetom. Ne postoji opravdanje za takvo slepilo, gluvoću, inertnost. Znamo da nisu svi roditelji dorasli svojoj ulozi, znamo da ima i biće mnogo disfunkcionalnih porodica, ali institucije ne smeju da budu nedorasle, neefikasne i disfunkcionalne.

Kad sam završila pisanje ovog teksta, pročitala sam da je grupa maskiranih siledžija, među kojima trinaestogodišnjak, pretukla učenika sedmog razreda ispred jedne novosadske škole. Učestalost, brutalnost i sve niži uzrast vinovnika i žrtava simptom je obolelog društva, u čije sve pore je sa vrha prodrla kultura nasilja. Koje se ne samo toleriše, već se i nagrađuje.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.