Fljorim Ejupi je u tim medijima označen kao likvidator. Albanac iz Podujeva sa kriminalnom prošlošću, sumnjičen da je učestvovao u podmuklom napadu na autobus „Niš ekspresa“, prozvan je, ali dokazi su izostali. Kao i u mnogim sličnim slučajevima.

Pre tri godine, 20. aprila 2016. Aleksandar Vučić, tada premijer, obećao nam je da će „ubica pevačice Jelene Marjanović biti uhapšen za 48 sati“. Niti je u tom roku ubica uhapšen niti je do dana današnjeg osuđen počinilac zločina. Ali tog vikenda su bili izbori, valjalo je biračima poslati poruku. Nema veze što je obećanje bilo nerealno.

Vlast se te godine baš igrala. Ministar policije potrčao je da se hvali kako su u blizini porodične kuće Vučićevog oca u Jajincima pronađeni sanduci sa oružjem „dovoljnim da bude uništena kolona vozila“. Umesto da se o tome ćuti, da se sačeka i vidi ko je ostavio sanduke, da se potencijalni napadači (ili šverceri) pohvataju, prevagnuo je marketinški pristup. A to je tog oktobra 2016. iz nekog razloga bilo najvažnije. Od čitave halabuke ostao je u pamćenju samo Stefanovićev biser da su „neki ljudi povezani sa nekim prostorima i nekim delima“. Ko je doneo oružje nikada nismo saznali.

I ova priča sa Ejupijem liči na sagu iz Jajinaca. Sve i da su tačne tvrdnje da je Ejupi ubica, šta se postiže širenjem takve priče? To sigurno ne ide u prilog istrage, niti vodi hapšenju počinioca. Naprotiv, Ejupiju se šalje signal da pobegne, da se krije, promeni identitet…

Dakle, još jedno bacanje prašine u oči narodu. I gle, usred kosovske drame sa zatvorenim prodavnicama i „otkrivanjem ubice“ Vlada se „setila“ da otpiše Srbijagasu 1,2 milijarde evra duga. Slučajno!?

Povezani tekstovi