Kao i obično u ovo novo doba, novine su dobile svojih pet minuta: zemunska bolnica morala je da zakanči vrata pred njihovom navalom, i da pokuša u kakvom-takvom miru da leči čoveka koji je u teškom stanju.

Tu tek kao da počinju komplikacije. Jedna opet pevačica, naša zvezda evropskog ranga, ostrvila se juče na neimenovan svet (u stvari na sav svet), psujući kao kočijaš, ali poslušajte samo sa kakvim arsenalom stavova: ostavite se toga da li je, kaže, on vozio pijan, šta vas se tiče da li je imao vozačku dozvolu, koga briga da li uzima drogu, šta je vama bitno da li je bio vezan, najzad, ne posustaje ona, šta je sad važno da li je vozio nedozvoljenom brzinom.

Ja sad neću ulaziti u druge aspekte ove priče, osim onog koji se tiče jedne apsolutne bahatosti koja kod nas sad više nema granica: od predsednika države do poslednjeg učesnika rijalitija – svako je pozvan i komotan, da bez posledica, baca pod noge ono što mora biti notorno pravilo svake civilizovane zajednice. Mora se znati da se ne sme raditi ono što se u običnom ljudskom smislu ne sme, i da se, još više, ne može stajati iza onog što je kršenje ljudskih normi. Imam u vidu da se anarhistima i jereticima ovo neće dopasti. Ali, ovde i nije reč o njima, nego o onima koji su udruženi u – ovo je to – zločinački poduhvat gaženja obične, jednostavne sigurnosti običnog, dakle svakog čoveka. Pevačica koja je povod ovome osvrtu je Marija Šerifović. Ona je ta koja je prihvatila Vučićevu pesmu i peva s njim tu apologiju razuzdanosti i nasilja, kao najlepšu ariju današnje Srbije.