Mit o nepravednoj nepravdi

Ono što racionalnim učesnicima i posmatračima političkog života ovih dana posebno bode oči i u najmanju ruku zbunjuje razum odnosi se na jednu interesantnu političku praksu srpskog podneblja. Još preciznije – beogradskog političkog ekosistema. Reč je o pokušaju nametanja i razvijanja posebne kulture političkog zaborava u savremenom životu. Poražene političke organizacije, njihovi kreatori i nosioci, podjednako kao i oni koji su apsolutni šampioni u istom političkom sosu, pokazuju neverovatnu energiju i upornost u nastojanju se sve ono što je van njihovog trenutnog taktičkog cilja minorizira, zaboravi i negira.

Na lokalnim izborima u opštinama Voždovac, Kostolac i Odžaci apsolutni favoriti su naprednjaci dok su nesumnjivi gubitnici dojučerašnji šampioni izbora na skoro svim nivoima. Izborni proces, kao i postizborne reakcije u taborima pobednika i poraženih, oslikavaju nedvosmisleno podeljeno društvo, ali i izvesnu dozu politi?kog autizma koji bi se slikovito dao izraziti onom narodnom izrekom o guskama u magli. Pobednici ovih i nedavnih izbora uglavnom reaguju euforijom i energičnom ekspresijom samodovoljnosti. U njihovoj dioptriji, čini se, koncentrisana je sva ona nagomilana želja da se konačno suvereno vlada, ali ponajmanje nad građanima i državom, a ponajviše nad političkim protivnicima. Bar tako izgleda. Potiskivanjem u zaborav svega što su mislili, činili i zastupali do danas, pobednici u prvi plan istiskuju crno-belu paradigmu o sebi kao jedinim dobrim momcima i onima koji su sve suprotno od toga.

Na drugoj strani je, za politički život podjednako štetna, iskustvena matrica koja poražene stranke drži potopljene u opasan rastvor samodovoljnosti i frustriranosti iz koga nikako ne podižu glave. Poraženi protokom vremena ne uspevaju da nauče ključne lekcije od svojih političkih protivnika, a u tome je prilična veština i prednost. Čini se da ih i dalje drži osećaj da su na vlasti i da poseduju tapiju na reforme i modernizaciju baš kao oni drugi na nacionalni interes i srpstvo. Lakoća pada obrnuto je srazmerna težini uspeha, a to se najpre zaboravlja i kada se vlada i kada se pada! Racionalnom umu ostaje nejasno zašto se gubitnici čude nad izbornim trijumfima svojih političkih protivnika – dojučerašnjih ekstrema raznih specijalnosti? Da li smo preispitali sebe i ono što smo radili, ili radimo, jesmo li počistili u svom dvorištu, jesmo li se usaglasili oko ciljeva i prioriteta, jesmo li se modernizovali, imamo li standarde i sisteme kvaliteta u političkom životu?

To su pitanja koja bi poražene snage u svakom, pa i ovom postizbornom vremenu, morale da postavljaju i analiziraju. Nažalost, gubitnici uglavnom zapadaju u ćorsokake samosažaljevanja, pronalaženja krivca u drugima, upiranja prstom u sve – samo ne u sebe. Potpuno odsustvo samokontrole i samokritike situaciju čini dodatno komplikovanom, a kao lekovito sredstvo (narodne ili alternativne medicine) služe – zaborav i mit o nepravdi! U zaborav se sve gura, potiranje svesti i savesti i konkretnim problemima i greškama smatra se magijskim postupkom koji će rešiti boljke i teškoće. Eliminacija mišljenja, racionalizma, dijaloga i borbe ideja ustupa prostor nekoj vrsti modernog političkog šamanizma, koji oslanjanjem na mitološke komponente želi da se kreće kroz vreme i modernu istoriju. Umesto racionalnog promišljanja i objašnjenja gubitnička svest nudi opšte i posebne formule, kao gotove meleme tradicionalnog narodnog razumevanja i dostignuća političkih magova i njihovih sakupljača lekovitog bilja.

Ovom mitu pridružuje se i mit o „nepravednoj nepravdi nad nama“ čija je svrha da afirmiše zaborav po onoj (opet narodnoj izreci) kako je „zbog radi uspeha“ sve što je ružno najbolje zaboraviti. Mit o nepravdi lišava nas obaveze odgovornosti, udaljava nas od suštine problema koje nismo rešili i daje nam za pravo da i dalje superiorno funkcionišemo u procesu sopstvenog propadanja. Takav mit uglavnom je veoma dobro izveden falsifikat istine iz mnogo razloga. Ipak, koriste ga gubitnici, jer on može biti veoma koristan kod novog pokretanja populusa. Taj očajni duh iz boce, razbijene političkim porazom ideje racionalizma, podjednako je opasan za gubitničke političke organizacije, ali ništa manje to mistično zaveštanje nije opasno ni po pobedničke snage. Jer, setimo se, nekada davno, sadašnje poražene politike bile su u istom onom (možda i većem) uzletu, zanosu i prilično opijene pobedom institucije Petog oktobra. Tada su te politike pale u istu zamku u koju danas padaju pobednici. Pobedničkom opijenošću, negativnim uzletom i nepronalaženjem optimalnog puta kroz iskušenja i probleme savremene istorije brzo se krahira.

Hoće li neko od onih koji odlučuju u ime i pobednika i poraženih početi da uči iz iskustva upravo svojih protivnika? Onaj ko je izgubio izbore ima veliku prednost, jer je dobio dragoceno vreme i mogućnost da se presabere, duboko promisli, prizna greške i grehe, uoči ono što je bilo pozitivno, organizuje se, ohrabri okolinu i kao takav stekne suštinsko poverenje i nastavi tamo gde je pao. Oni drugi, pobednici sa izbora, nemaju tu priliku jer ih vratolomna svakodnevica frustrira, a teret realnih problema lomi kičmu. Umesto da, narodski rečeno seire nad protivnicima, trebalo bi da pokažu smernije i humanije lice političke pobede i kao takvi uzmu svu odgovornost za najširu društvenu akciju osvajanja normalnosti. Konačno, ako i jedni i drugi ne promene političku dioptriju i ponašanje u odnosu na stvarnost i sopstvene ambicije – teško nama!

Autor je univerzitetski profesor i bivši funkcioner Demokratske stranke