Modernizacija – (Dez)integracija

I POSLE UREDBI, UREDBE: Navodno devedesetih, jer sve što je loše dogodilo se baš tada – devedesetih, to su nam bili omiljeni pravni akti. Čim se probudiš, prvo uključiš televizor, da vidiš po kojoj se uredbi tog dana umivaš. E, jedva smo čekali da i taj Miloševićev režim ode, pa da prestanemo da se umivamo uvek kad uredba kaže. Nego samo kad mi hoćemo. Ali nije demokratija za svakog podanika. Ali nije ni za svaku vlast – vlast. Zato se Vlada Srbije prošle nedelje, konačno i neopozivo, vratila uredbama. Pošto joj ništa drugo nije ni preostalo. Naravno, ove nisu Miloševićeve, nego demokratske. Ne pominjem ih slučajno u množini. Jer, setite me se, posle prošlonedeljene uredbe kojom se proizvođačima mleka naređuje da najmanje 40 odsto otkupljenog sirovog mleka na tržište moraju plasirati kao kratkotrajno i dugotrajno, slede sledeće… Kažem vam, setite me se. Recimo, uredba kojom se žitomlinskim preduzećima propisuje koliko brašna moraju plasirati kao hleb. Ja lično, nemam ništa ni protiv kolača, ali i slatko ume da dosadi. U uredbi o mleku, i uredbama koje će za njom slediti, sublimirana je sva besciljnost, da ne kažem promašenost, ekonomske politike vlada DOS-a. U nestašici mleka sublimirana je njena skandaloznost. Zasnovana, diletantski, ali svesno, na procesu privatizacije bez transparentne strategije i korupciji. Iz investicionog fonda Salford, Vladi su poručili da uredba-naredba neće rešiti ništa, nego ćemo samo ostati i bez jogurta. Inače, da nije nestalo mleka, ne bismo nikada saznali koliko hiljada vrsta jogurta ima. Narednih meseci ćemo postepeno saznavati koliko vrsta monopola u Srbiji ima i koliko se sve novih uredbi tim povodom može doneti. Ali, konstrukcionu grešku sistema ne mogu rešiti ni uredbe ni Komisija za zaštitu konkurencije. A najmanje oni koji su grešku i konstruisali.

I POSLE DATUMA, GODIŠNJICE: Komunisti su veoma voleli istorijske datume. Sve što su oni radili imalo je samo takav, istorijski značaj. To je trajalo dok njihovi datumi iz istorije nisu prešli u viceve. Vlast, nezavisno od nivoa, može koješta da preživi, ali kad postane smešna, spasa joj više nema. Tako je sa komunistima u istoriju otišao i istorijski datum. Sad smo prešli na godišnjice. Za razliku od istorijskih datuma, godišnjice se ne slave, godišnjice se analiziraju. Pošto smo, uz pomoć donacija koje je teško sabrati, postali kritički orijentisano građansko društvo. Građani na donacijama, doduše, beknuli nisu kada su nam ukinuli mleko. A s pravom im je ispod časti da učestvuju u smehotresnim kafanskim raspravama o tome hoćemo li mi pre pojesti komarce nego što oni pojedu nas. Dakle, na sve strane se analizira godišnjica dolaska DOS-a na vlast, ili godišnjica odlaska Miloševića sa vlasti. Tog dalekog datuma obećali su nam da će Srbija prvo, biti moderna država i drugo, da će je biti. Mada nikad nije sve rečeno, o tome da Crna Gora, pa onda ni Kosovo, nisu hteli više s nama čak ni na čelu sa njima, dosta je rečeno. Prošle nedelje čitam u novinama kako neki DOS-ovi, a sada opozicioni političari zapevaju kako Sandžak postaje nacionalno homogen. A gradom se prepričava vest da se Demokratska stranka na posebnom sastanku bavila, verovatno pomalo nameštenim, slučajem „Pajtić svom narodu“, a sve u kontekstu gazdovanja Vojvodinom kao posebnom državom. Sad čovek mora da pita one prve: kad su saznali da su Sandžak, ali i Šumadija nacionalno homogeni? A ove druge, šta im u stvari smeta: Pajtić, ili gazdovanje? Toliko o obećanim procesima (dez)integracije Srbije. Što se modernizacije tiče: više ni sa kim ne ratujemo, nismo u svađi baš sa celim svetom i putujemo slobodno. Ovo su neviđeno veliki dobici za one koji su već ranije, i u vreme strašnih devedesetih, rešili svoje elementarne egzistencijane probleme. Njima je 5. oktobar trebao kako bi već stečeno zaštitili i statusno potvrdili. Ali šta su dobili oni koji su posle 5. oktobra ostali bez posla? Kojima je svejedno da li će da poginu od bombe ili od gladi? Oni su zasad dobili nekoliko stvari koje se, doduše, ne jedu, ali ti bar ne staju na muku. Aktuelna svetska ekonomska kriza konačno je dokrajčila reč i pojam TRANZICIJA. Retko se gde više pominje drugačije sem u negativnom kontekstu. Nesrećnici koji su u procesu zloupotrebljene privatizacije ostali bez posla i egzistencije ne nazivaju se više po novinama GUBITNICIMA. Smešne rubrike, koje su žive ljude, bez milosti rangirale tako – na pobednike ili gubitnike – neprimetno su nestale iz novina. Sindikati ni danas nisu ni za šta, ali niko više sa prezrenjem i u širokom luku ne izbegava reč (manuelni) radnik. Vreme trange-frange ekonomije je prošlo, traže se oni koji bi mogli da zapnu. Komunisti su svojevremeno jako paktirali sa Zapadom, ali je narod radije upućivan na ljubav prema Rusiji nego Americi. Od 2000. godine do pre koji mesec bilo je obratno, a sad bar možemo reći da se slobodno i javno može voleti i Kina. Ni ljubav za Tursku nije baš zabranjena, ali naklonost ka baćuškama ne preporučuje se sem kao tajna veza.