Po povratku sa jednog puta u inostranstvo proletos dobila sam iznenadni poriv da se posle gotovo osam godina ošišam na kratko. Ne znam ni sama šta me spopade. Tek nakon nekoliko dana mi je sinulo da sam jednog dana, tokom jednog od najkraćih mandata predsednika Skupštine, tada i odmah prosto morala nešto hitno da promenim. Na sebi, kada već nisam mogla oko sebe. Olakšanje je trajalo mnogo kraće nego što sam očekivala, ali sam po receptu Mike Antića, „preživela trenutak.“ Na tren pomislih kako je kod nas upravo on, trenutak, suština preživljavanja, valjda zato što mi se devedesete još uvek ukažu svaki put kada pokušam da pred odurnom sadašnjicom zabijem glavu u pesak. Više se ni ne pitam zašto je to tako. Prevari me valjda taj trenutno svršeni glagolski vid.
Ovim povodom setih se i nekolikih poseta apsolvenata teologije iz Ciriha tokom protekle tri godine u predegzitnoj sezoni. Moji prijatelji i ja smo se svim silama trudili da našim gostima dočaramo život u Novom Sadu i Srbiji sa svih njegovih aspekata. Trudili smo se da budemo proporcionalno-količinski odmereni u prikazivanju vrlina i mana, dobrih i loših strana izvikane nam balkanske tranzicije. Po ko zna koji put bili smo izloženi salvama na prvi pogled naivnih pitanja „stranaca koji pojma nemaju“, kako bi to većina onih koji su tokom poslednjih sedamnaest godina imali tu (ne)sreću da veći deo svog života (ili pak ceo) ne mrdnu van granica tri pokojne i aktuelne nam države. Stoički smo se držali i bili stvarno fer prema sopstvenom društveno-političkom i svakom drugom okruženju. Međutim, kako to inače biva, izdali bismo se na detaljima, potpuno podsvesno.
Prvo ofiranje bila je činjenica da smo stalno govorili o „stanovnicima Srbije“, a ne o građanima. Na pitanje šta bi sa građanskim slobodama, doživeli smo epifaniju: da su stanovnici oni koji obitavaju na određenoj (geografsko-političkoj) teritoriji, manje-više svesni te činjenice. Građani, pak, imaju svest i o tome da čine temelje onoga što se danas kod nas usuđuje nazvati demokratskim, u nekim slučajevima čak i građanskim društvom. Naravno, to smo morali i da objasnimo. Taman kada smo mislili da je našim gostima načelno sve jasno, usledila su pitanja o ljudskim pravima: nacionalnih manjina, žena, verskim slobodama, slobodi govora i izražavanja.
„Ne, nemamo ministarstvo za nacionalne manjine, samo službu unutar ministarstva“, „Ne, nemamo antidiskriminacioni zakon“, „Ne, ni onaj o ravnopravnosti polova“, „U našoj zemlji je zvanično priznato sedam verskih zajednica“, a umesto objašnjenja slobode govora i izražavanja dočaran im je sastav Saveta Republičke radiodifuzne agencije. Grobna tišina i napeto-zamišljeni izrazi lica akademskih građana Švajcarske nakon ovih naših odgovora govorili su glasnije od bilo kog komentara.
Posle posete romskom Sunčanom naselju, u Novom Sadu poznatijem kao Bangladeš, šok naših do sada već prilično sluđenih gostiju artikulisan je jednom jedinom rečenicom:
– Gde si, Sizife, da vidiš ovo?
Nismo pošteno ni stigli da zinemo kako bismo odgovorili na ovaj svojevrsni vapaj kako bismo barem pokušali da utešimo momka koji ga je izgovorio, kad nastavi, mašući rukama prema nama, kao da se brani:
– Ne, ni ne pokušavajte bilo šta još da kažete. Dosta mi je informacija i utisaka za danas. Muka mi je… Svaka vam čast! Čoveče, vi ovde živite! Ovo je geografski još uvek Evropa, rekoste?
Šta reći na ovo? Setih se samo četiri kante za đubre u stanu mog prijatelja u Cirihu za četiri vrste otpadaka i objašnjenja kako se plaćaju kazne kada ih pomešate. Setih se kako sam tamo onomad tačno dva minuta zakasnila na sastanak kada mi je pobegao tramvaj. Treba li posebno da napomenem da tamo tramvaj zaista vozi na svaka dva minuta i to bez gužve i stajanja. Da, da, Miško bi se tamo naplaćao kazni i kazni.