Nabuko pragmatizam

 Izjava je pokazatelj da se i na samom vrhu vlasti u Srbiji energetska bezbednost, kada je reč o snabdevanju gasom, tumači kao diverzifikacija pravaca, ali i izvora snabdevanja. Pragmatično i racionalno, pošto „nijedan dobar domaćin ne drži sva jaja u istoj korpi“. Pogotovo nakon januarske gasne krize i obustavljanja dotoka ruskog gasa, kada su solidarne isporuke gasa došle upravo iz država članica EU (koje učestvuju u projektu Nabuko). Ne samo to: nije valjda da potrošačima gasa u Srbiji ne bi odgovarala konkurencija, transparentni (jeftiniji) poslovi sa gasom bez posrednika i tržišna utakmica različitih snabdevača gasa.

Ne čudi stoga što je izjava predsednika Tadića replicirana u nastupima iz Srbijagasa i nadležnog resora srpske administracije. O tome su, sudeći prema saopštenju domaćina, razgovarali i šefovi diplomatija Rumunije, Mađarske i Srbije nedavno u Temišvaru. Pogled, u ne tako stare arhive, pokazao bi da se o našem učešću u Nabuku pregovaralo i sa Rumunijom, ali i Hrvatskom, da su crtane trase, da su američki emisari tumačili njegove prednosti itd. Srbija je indirektno pregovarala o priključku na Nabuko i preko projekta NETS koji predviđa povezivanje gasovodne infrastrukture u regionu, ali je to iznenada, nekako u vreme „pregovora“ o energetskom sporazumu sa Moskvom, zamrznuto. Takođe, diskretno podržava koncept Gasnog prstena u regionu koji promoviše Energetska zajednica, ali nema razrade našeg učešća niti je javnost upoznata sa pravcima i izvorima gasa za punjenje ovog prstena. Prema tome, ne drži vodu konstatacija, koja se ovih dana mogla čuti, da Srbiji ništa nije nuđeno.

Doskora je pominjanje ovog gasovoda doživljavano kao jeres, lobiranje i oponiranje „strateškom energetskom sporazumu“ sa Rusijom koji sadrži obećanje o izgradnji gasovoda Južni tok preko teritorije Srbije. To je plitak pristup zasnovan na emocijama, a ne na interesima. Pođemo redom, od toga da Srbija stremi članstvu u EU. Vidimo da je Nabuko deo evropske energetske politike. Zapravo, paradigma njene spoljne dimenzije. Naša institucionalna kopča sa energetskom politikom EU je članstvo u Energetskoj zajednici preko koje je Srbija, za sada, najviše i najdublje sektorski integrisana u EU. Dodatno, hibernirani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nalaže obavezu prilagođavanja naše energetske strategije i politike upravo onoj evropskoj. EU ne zabranjuje potencijalnim članicama, a pogotovo ni svojim članovima pristup drugim gasovodima. To potvrđuju slični sporazumi (činjenica sa fifti-fifti vlasništvom, a ne većinskim na ruskoj strani kao u našem slučaju) koji su o Južnom toku potpisale članice EU: Bugarska, Grčka, Mađarska, da ne spominjemo italijanski Eni kao Gaspromovog partnera. Bitna razlika je što svi oni imaju opciju: Nabuko ili Južni tok. Drugim rečima da li žele da diverzifikuju samo pravce (Južni tok) ili i pravce i izvore (Nabuko). Projekat ovog gasovoda će se realizovati samo ukoliko dobije saglasnost, kako država na još neutvrđenoj konačnoj trasi tako i briselske administracije. A u tom procesu logično je da će Brisel gledati prvo svoje propise i interese. Uostalom, kao i Moskva svoje. Između toga je realnost međuzavisnosti u kojoj je Srbiji uputnije zastupati saradnju i dogovor, a ne konfrontaciju i isključivost.

Nabuko je višeslojan projekt sa niz složenih elementa u oblasti energije, ekonomije, finansija, politike i ne poslednje geopolitike. U energetskom smislu, gasovod ima osnovnu funkciju da diverzifikuje pravce i izvore snabdevanja EU gasom. Iako količina od 31 milijarde kubnih metara gasa predstavlja samo 5-10 procenata godišnjeg uvoznog gasa u EU, to za pojedine države članice, učesnice u konzorcijumu (npr. Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku), donosi alternativni pravac i izvor gasa i smanjuje potpunu (u slučaju Bugarske) ili zamašnu (Mađarska i nešto manje Rumunija) zavisnost od uvoza ruskog gasa. Gasni spor Rusije i Ukrajine 2006. (na specifičan način i sukob u Gruziji) i njegovo drastično ponavljanje početkom ove godine, koje je najdrastičnije pogodilo upravo Balkan, samo su dodatno podstakli opredeljenje na smanjenje zavisnosti od uvoza gasa iz Rusije. Nabuko je i razvojni projekat, pa je njegova ekonomska vrednost povećana u doba finansijske krize i pada privredne aktivnosti. Finansijski ne bi trebalo očekivati veće probleme oko prikupljanja oko osam milijardi evra za izgradnju. EU je odobrila skromnih 250 miliona evra, više kao potvrdu značaja, ali iza projekta su stale banke vezane za EU (EBRD, EIB), pa će ih lakše pratiti komercijalne banke. Politički značaj se razlikuje od države do države, ali ovakvi projekti imaju veliki odjek na nacionalnom planu. U slučaju Mađarske, Nabuko je važan radi zaštite od nastojanja ruskih kompanija da preuzmu većinski ulog u MOL.

Naravno, nije sporno da je Južni tok za Srbiju poželjan i dobrodošao, ali njegova realizacija će zavisiti od niza faktora koji su van direktne kontrole i uticaja Beograda. Rezerve nove bugarske vlade prema ovom projektu, bile one taktičkog ili strateškog karaktera, najnoviji su primer. Jedno je sigurno: energetska bezbednost Srbije, kada se radi o snabdevanju gasom, počiva u regionu i saradnji sa susedima. Ne treba valjda podsećati da je to okruženje zapravo EU. Slabosti njene pozicije su loša infrastrukturna povezanost, samo jedan pravac snabdevanja na delikatnoj trasi i skromni skladišni kapaciteti. Rešenje treba tražiti u alternativnim pravcima i izvorima, razradi solidarnosti i opcija interventnih isporuka. Upravo to su teme koje su za Brisel u fokusu pažnje, političkog i finansijskog angažovanja.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji