Nasilje je sramota nasilnika

Deset godina širom sveta u ovih šesnaest dana žene podsećaju da postoje, da čine više od polovine čovečanstva, da se njihova prava i dalje krše, da je nasilje nad ženama deo svakodnevice posvuda i, naravno, raduju se pomacima, razvijanju dobrih praksi, stvaranju institucionalnih okvira i vlastitom aktivizmu.

Okrugli sto je bio prilika da sagledamo gde smo i šta nam je činiti. Institucionalni okvir rodne ravnopravnosti je konačno stvoren i u Srbiji. Baš u vreme rasprave za okruglim stolom u svečanoj sali Palate Srbija Skupština Republike Srbije je usvojila Zakon o ravnopravnosti polova. Jes da je i ime zakona ispod dosegnutog civilizacijskog nivoa (trebalo bi da stoji Zakon o rodnoj ravnopravnosti čime bi se svakom ko pristupi zakonu dalo na znanje da je kategorija ‘rod’ socijalni konstrukt, ljudska tvorevina podložna promenama, dok je ‘pol’ prirodno određenje dato, a ne zadato).

Usvojena je i Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti (2009-2015). Postavljene su zaštitnice ženskih ljudskih prava u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini i Republici Srbiji, osnovana Uprava za rodnu ravnopravnost. Deluju vladin savet i skupštinski odbor za ravnopravnost polova. S mukom, ali mehanizmi su stvoreni i kako smo videli tokom rasprave u parlamentu o zakonu oglašavali su se.

Najupečatljiviji utisak na okruglom stolu bila je širina zahvata. O nasilju nad ženama govorile su vrlo sofisticirano žene iz cele Srbije (prikazan je film u produkciji TV foruma žena Prijepolja autorke Mileve Malešić), iz Ivanjice, Kragujevca, Čačka, Kosjerića, Novog Sada, Sombora. Primeri dobre prakse ne vezuju se više samo za glavni grad.

Napredak je i uključivanje žena sa univerziteta. Do skoro bi prva rečenica žena koje su osvojile neka od prestižnih zanimanja bila „nisam feministkinja“. Time su se legitimisale kao ‘dobre žene’, one koje ne ugrožavaju muške pozicije. Danas se žene sa univerziteta pojavljuju kao portparolke feminističkih zahteva i govore iz vlastitih pozicija, uverljivo, proživljeno. Taj pomak je značajan korak u ženskom osvajanju javnog prostora. Kad direktorka centra za socijalni rad prilog diskusiji počinje iz vlastitog iskustva sa nasiljem u porodici, to je garancija ženama koje sa istim problemom zatraže intervenciju centra da će ih tamo primiti sa razumevanjem. Konačno je opšteprihvaćeni društveni diskurs poklekao i prihvatio činjenicu da je nasilje sramota nasilnika, a ne žrtve, da „oni ne remete javni red i mir“ nego „on čini kriminalno delo“ za koje treba da odgovara.

Koliko je teško pomerati razumevanje problema nasilja protiv žena pokazala je i diskusija potaknuta izlaganjem Gordane Stojanović Milošević. Izlaganje javne tužiteljke u celini je bio stvarni doprinos unapređenju prakse izvođenja nasilnika pred lice pravde. Ustanovljene su neke od mera zaštite za koje se dva desetleća feministkinje zalažu (zabrana približavanja žrtvi, udaljavanje nasilnika iz zajedničkog životnog prostora…). U izlaganju je izrečena i tvrdnja da relativno visok procenat žrtava (oko 40 odsto) odbija da svedoči protiv nasilnika, povlači svoje prethodno date izjave, moli da se postupak obustavi. Pošto je takvo ponašanje žrtve nakon višegodišnjeg nasilja očekivano, reagovanje države mora biti mnogo jasnije. Ponovljene su neke od predrasuda dobro znanih ženama kao što je da ako žrtva povuče svoje svedočenje, nema dokaza protiv nasilnika. Dokaze protiv nasilnika mogu sakupiti obučene službe na isti način na koji se sakupljaju za svaki inkriminisani delikt. Policijska patrola koja interveniše je prva instanca koja sakuplja dokaze. Zna se kako izgleda životni prostor zlostavljane žene. Ako se pribeleži viđeno, dokazi neće nedostajati. I javno tižilaštvo ima na raspolaganju različite mogućnosti za prikupljanje dokaza. Važno je da odgovornost dokazivanja i kažnjavanja ne prebacujemo na najslabiju kariku – žrtvu. Država i njene institucije su mnogo efikasniji i moćniji faktor.

Gordana Gasmi, predstavnica Republike Srbije u Ad hoc komitetu Saveta Evrope za izradu Konvencije o sprečavanju nasilja nad ženama upoznala je skup sa tokom priprema konvencije i budućim mehanizmima koje će države članice komiteta morati da sprovedu. Obaveze država postaju sve određenije. Monitoring stanja biće ubuduće obaveza država članica. Da se za novo vreme ozbiljno pripremamo garancije nedvojbeno pruža Projekat „Borba protiv seksualnog i rodno zasnovanog nasilja“ koji je inicirao i sproveo aktivnosti vezane za 16 dana aktivizma i organizovao okrugli sto. Uz stručnu podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i finansijsku podršku vlade Kraljevine Norveške ovaj projekat će bitno uticati na podizanje kapaciteta i uspostavljanje zakonodavnog i strateškog okvira za suzbijanje nasilja nad ženama, kao i na podizanje svesti javnosti o ovom široko rasprostranjenom i uvreženom društvenom problemu, naglasila je Vesna Jarić, savetnica za rodna pitanja pri ovom projektu.