Ne kao Obama!

Obama je praktično već u drugoj rečenici govorio o žrtvama, a predsednik Tadić ih nije pomenuo uopšte. Objašnjenje se može tražiti u činjenici da je u Obaminom slučaju bila reč o terorizmu na sopstvenoj teritoriji i stradanju sopstvenih građana. Za predsednika Srbije bi se moglo reći da je poštovao pravilo da je svako nevin dok se ne dokaže krivica, mada ni pravdu nije pominjao.

Podrška ovakvom maniru saopštenja stigla je veoma brzo u izjavama da i demokratske zemlje kriju zločince. To je valjda trebalo da bude opravdanje što se za Mladićem tragalo više od 15 godina, kao da ne postoje i zemlje koje baš ne štite prestupnike, kriminalce i ubice. Jedna takva bolja varijanta bi baš mogla da bude i država Srbija ako se poštuju sadašnji „patriotski istoričari“ koji jedva nalaze u srpskoj prošlosti nešto što nije visoko moralno i slavno.

Neka vrsta slične podrške ili pomoći predsedniku pojavila se i u talasu izjava o tome kako se već u belom svetu hapšenje Mladića stavlja u „kontekst teorija zavera“ što se jeste dogodilo i Obami zbog Bin Ladena, odmah sutradan. Ali je čak i za medijske lovce na „zanimljivosti“ cela priča na temu Obama – Bin Laden relativno brzo završen. Praktično je to presekao sam Obama neobjavljivanjem fotografija pokojnika niti mnogo detalja o njemu. Umesto toga je otišao da se sretne sa porodicama žrtava, što predsednik Tadić svakako nije mogao.

Umesto žrtava ovde je u prvom planu interesovanja EU. Sve češće nailazi u javnosti na „ukazivanje“ da bi Evropska unija (EU) mogla da se opet nešto zainati protiv Srba (ne misli se pri tom pre svega na Gorana Hadžića) i da je možda izručenje „ostarelog i bolesnog“ Mladića (inače sam pod punom svešću govori o sebi kao patriotskom generalu)maltene uzaludna što se tiče „otpočinjanja pregovora o članstvu“. Ovo se može čuti i pročitati ne samo kod onih što su protiv EU (a za Mladića patriotu) već i kod onih koji jesu za EU. Kod ovih drugih to liči na neku vrstu „preventive „ ukoliko Srbija ostane bez kandidature ove jeseni. Bila bi to izborna pretnja ( kampanja je očigledno već počela) vladajućoj koaliciji, posebno Demokratskoj stranci.

Mogućnost ove vrste se pojavljuje u brojnim intervjuima predsednika Borisa Tadića stranim medijima gde se neminovno postavljalo pitanje da li je Mladić neka vrsta trampe za članstvo u EU. Predsednik Tadić je opovrgavajući tako nešto zapravo morao da objašnjava šta je rekao i šta je hteo da kaže u svom prvom saopštenju o hapšenju. Pokupio je i aplauze izjavom za TV-Euronews da političar koji bi tako nešto uradio ne bi bio dostojan da bude predsednik, što je svakako bilo visprenije i bolje od teksta(nepoznatog autora) kojim je saopštio javnosti da je Mladić uhapšen.

Upravo to saopštenje jeste i najčešći povod sumnje o „trampi“ – Mladić za članstvo. Iz prostog razloga što je predsednik Tadić, ne pominjući, na primer bar formalno, da je pravda zadovoljena, u tako kratkom i sažetom tekstu rekao da su sada „sva vrata dobijanju statusa kandidata za članstvo u EU i za otpočinjanje pregovora otvorena“ dodajući da Bramercov izveštaj „pada u vodu“. Ni prvoj ni drugoj rečenici tog prvog trenutka nije bilo mesta osim ako nije reč o lukavoj nameri da se domaćoj javnosti unapred skrene pažnja na „neprimerene pritiske iz EU“. Pogotovo što je odmah posle toga, kao da nije reč o ozbiljnoj politici jedne zemlje i ozbiljnom političaru, javno (opet zbog domaće javnosti)zatražen datum kandidature.

Ipak, ono što je u celoj stvari bilo apsolutno nedopustivo i što sada zaista može da bude na štetu Srbije jeste činjenica da je predsednik Tadić umesto EU ili pre toga mogao i morao da pomene žrtve. Ako nikako drukčije pozivajući se na prvi stav Deklaracije o Srebrenici usvojene u Skupštini gde se „najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. „

Ili je ta Deklaracija bila tek forma opet za EU ili nije bila „Mladićeva stvar“.