Negativno o pozitivnom, i obrnuto

Mr Dragan M. Kostić Svedoci smo izuzetno žive zakonodavne aktivnosti u sferi privatizacije. Osim predloga izmena zakona o privatizaciji, koji je već u skupštinskoj proceduri, javnosti na uvid stavljeni su nacrti koncepta privatizacije javnih preduzeća i zakona o besplatnoj podeli akcija. Prve reakcije bile su burne, ali lako predvidive. Da li i opravdane?
Što se tiče ponuđenog koncepta privatizacije javnih preduzeća i podele besplatnih akcija, može se reći da imamo pravu pobunu sindikalaca u kompanijama zahvaćenih tom odlukom. Računici kojom potkrepljuju svoje zahteve najviše smeta 15 odsto akcija koje se besplatno nude „ostalim’’ građanima Srbije. Interesantno je da im ne smeta činjenica što se povećanjem korisnika otpusta duga državnih poverilaca (u predloženim izmenama zakona o privatizaciji) smanjuje vrednost njihovih kompanija. Sudeći prema nastupima u medijima, smeta im, prvenstveno, visina iznosa i struktura stanovništva koje će dobiti besplatne akcije. Kako reče jedan od sindikalnih predstavnika, tu ima onih koji dosad nisu ništa radili, a neki su čak radili i protiv države!
Neverovatno, ali istinito – uspeli smo da uočimo nepravdu i tamo gde ona postoji samo u tragovima. Oštro kritikujemo vaučerski model privatizacije, koji se delimično uvodi predloženim konceptom besplatne podele akcija građanima koji to pravo nisu ostvarili po nekom drugom osnovu (njih oko četiri miliona), iako se on smatra socijalno najpravednijim modelom privatizacije.
Pomenuti kritičari se uporno drže priče po kojoj su zaposleni radnici stvorili današnja javna preduzeća, pa su samim tim stekli prvenstvo kod prava na imovinu. Ova samoupravno-sockomunistička šarena laža opstala je u vremenu, jer se i dan-danas na prste mogu izbrojati političari koji javno govore o tome da smo u okviru tranzicije već odavno prešli u kapitalizam. A, tu je sve jasno. Sindikalni funkcioner NN, kada se kao radnik zaposlio u nekom javnom prduzeću, nije ušao u kompaniju koja je izgrađena njegovim kapitalom, nego kapitalom države (ponegde potpomognutim samodoprinosima i radnim akcijama). On je u tom preduzeću bio samo zaposlen i za svoj rad je primao nadoknadu u vidu nečeg što se nazivalo lični dohodak (dakle, deo dohotka kompanije koji je sledovao njemu lično). Kad smo već kod pravde – imao je izuzetnu sreću, za razliku od nekih koji dosad nisu nigde radili ili su to činili u niskoakumulativnim granama, da radi za (bar) pristojnu nadoknadu. Kako državu čine njeni građani, oni su pravi vlasnici (akcionari) tih kompanija. Većinskim paketom njihovih akcija, u njihovo ime, nastavlja da upravlja država, a manjinski (u ovom slučaju 15 odsto) se rastura i transformiše u akcije koje glase na imena građana pojedinačno. Zato se vaučerski tip privatizacije i smatra najpravednijim, jer u raspodeli participiraju svi njeni (punoletni) građani.
Neke od sindikalaca brine i to što među građanima ima onih sa više i manje radnog staža, a dobijaju isto. Bilo bi primerenije da se zapitaju zašto, po godini staža, isto dobijaju oni koji su radili u javnim preduzećima, a nisu davali isti doprinos razvoju dotične kompanije (menadžment/radnici, radnici/neradnici i slične kategorizacije)? Valjda, zato, što je nemoguće utvrditi doprinos po glavi svakog čoveka, pa se moraju vršiti određena uopštavanja.
Od početka privatizacije u Srbiji, prvi put postoji jasan i sveobuhvatan dokument kojim se predlaže šta i kako treba raditi – koja preduzeća treba privatizovati u potpunosti, a koja ne, uz određenu vremensku dinamiku koja treba da podrži ravnomerni ekonomski rast. Umesto da se bavimo analizom predloženih parametara i termina od kojih zavisi budućnost Srbije, preti nam opasnost da upadnemo u glib kratkovidih kratkoročnih potraživanja. Umesto da krenemo dalje u rešavanje preostalih žarišta privatizacionog procesa, po ko zna koji put nepotrebno trošimo vreme i energiju. Tako, na primer, pitanje precizno definisanih kriterijuma tenderske prodaje još nije rešeno. Još uvek, deo namenjen za investicije (u tenderskim ponudama) različito vrednujemo, od slučaja do slučaja. Ako to rešimo na pravi način, znatno će se uvećati suma novca dobijena privatizacijom, pa samim tim i veličina pojedinih namenskih delova, sada izraženih samo u procentima. Tu je i problem prelaznog perioda, u kojem treba omogućiti budućim vlasnicima da mogu da dišu punim plućima. Da i ne govorimo o potrebi redefinisanja mnogih srodnih oblasti, kako bi javna preduzeća postala još privlačnija stranim investitorima.
Teško je proceniti dalji razvoj odnosa na relaciji „izvršna vlast – sindikati’’ po ovom pitanju. Sindikati najavljuju proteste, a niko ne razmišlja o mogućoj eskalaciji sukoba u slučaju da deo od četiri miliona građana potraži svoja prava na ulici. Bilo bi dobro da se zahtevi preispitaju i kanališu u pravom smeru. Sigurno da u ponudi učinjenoj sindikatima ima prostora za razumna i kvalitetna poboljšanja.