Neko, ipak, mora da kaže dosta

Na sve to mnogi ljudi kao da se boje da kažu – dosta. Neki čudni i neprekidni igrokazi nekih drugih traže da se svrstavamo, da se opredeljujemo, da se sukobljavamo, pa ako je moguće i da se pobijemo. Bar malo.

Retko ko razume da plamen koji se razgoreva širom sveta nije igračka kojom treba ikada da se igraju deca na Balkanu. Mi smo tradicionalno uspešni u izazivanju svetskih požara. Zato bismo morali da obratimo dodatnu pažnju na svaku reč, svaku poruku, svaki gest. Kako i zbog čega smo došli do toga da umesto regionalne saradnje svedočimo sve češće nekim uzajamnim uvredama ili neprijateljskim potezima?

Granica između Srbije i Crne Gore umesto da bude nevidljiva administrativna linija kao da počinje da liči na zid. Upozorenja, podsticanje istorijskih konflikata, zavade… Dosta!

Otvoreni Balkan kao da je neki napušteni projekat iz prošlog veka, a ne ideja sa kraja bliske nam 2019. godine.

Pokrenuli su ga tadašnji predsednik Srbije, premijer Albanije i premijer Severne Makedonije. Dvojica od tri pomenuta tvorca su i dalje na istim funkcijama, pa zašto se sedam godina kasnije ponašamo kao da se skoro ništa po toj inicijativi nije uradilo? Privrednici bi možda izneli drugačije podatke, ali svakodnevni život taj projekat ne vidi. Možda odgovor leži u tome da nije ni EU nastala preko noći, ali možda još više u tome da ako građani nemaju želju da grade zajedničku budućnost teško da bilo koji trgovinski, ekonomski i svaki drugi sporazum o saradnji može da utre put stvaranju ikakve zajednice. Statistički je mali broj dogovorenih brakova, daleko je više onih gde se ljudi ipak prvo zaljube pa prihvate i prsten. Zato pomenuti, a i svi drugi lideri treba da rade na izgradnji poverenja i prevazilaženju starih zavada.

Stalno žarište zvano Kosovo i Metohija i dalje je u stalnoj izbornoj kampanji. Albanske partije ne uspevaju da naprave politički dogovor kako bi formirali funkcionalne organe, a Srbi ne uspevaju da naprave politički dogovor čak ni da imaju pravo makar na sopstveni politički pluralizam. Ako im sve ostalo na Kosovu i u Metohiji zavisi od albanskih političara ovo jedno pravo bi moglo da im se omogući jednostavnije, kada bi unutar sopstvenog nacionalnog korpusa bilo manje zahteva za uniformnošću, jednoumljem i bespogovornom poslušnošću. Takvom sistemu je cela Evropa, a bogme valjda i cela Jugoslavija (u kojoj je bila i Srbija) rekla zbogom srušivši Berlinski zid i „komunistički raj“ SSSR. Iako nas, evo, 37 godina kasnije, skoro svakodnevno, makar na srpskom medijskom nebu ubeđuju da je to bila istorijska greška, mislim da i tu ozbiljni ljudi moraju da uzviknu samo jednu reč – Dosta!

Kilometarske kolone na granici prema letovalištima Grčke ili Hrvatske, koje nam sleduju kao državljanima zemlje na evropskom putu ali i dalje izvan EU, izgleda da će se proizvesti i na prelazima na putevima ka crnogorskoj obali. Hoće li građani Srbije zbog toga pohrliti u letovališta Albanije? Ili nam se i za tu destinaciju priprema neka, ne baš turistička, kampanja koja bi 2026. godine povukla paralelu na golgotu 1916. godine? Da nam, možda, ne predstoji dugo, toplo leto provedeno na putevima Srbije? Od Horgoša do Trgovišta i Prohora? Da u potpunosti damo smisao sloganu Turističke organizacije Srbije – Doživi Srbiju!

Za to vreme u prestonom gradu Srbije (i još više u virtuelnom svetu društvenih mreža) glavna tema debata, podela, pa i svađa je oko masovnog poklonjenja vernika pojasu Presvete Bogorodice. U tim vatrama u koje padaju i sagorevaju oštro zavađeni borci prvo stradaju i vera i nauka. Ostaje samo zadrto branjenje stavova za koje niko nije spreman ni najmanje da preispita njihovu vrednost. Ostaje dogma. U kojoj na svim stranama kao da prevladavaju oni koji osuđuju. A oni ljudi sa početka ovog teksta bi sve više da urliknu Dosta! Ili da zaćute jer ih niko ni ne sluša.

Autor je predsednik SPO

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.