Objedinjenje oko studentskih vrlina

Analiza ove rasprave mora da se bazira najpre na namerama učesnika. Ko šta želi – to je ključno pitanje. Oni koji žele promenu režima, zatim i promenu sistema, nikada pa ni sada nisu imali dilemu – studentski pokret je jedini sposoban da se suprotstavi autokratskoj vlasti. Oni kojima je sitni interes ličnog opstanka na prvom mestu izabraće da ne podrže studente, već da budu neka druga kolona, a to znači suprotno od studenata. Dakle, situacija je prilično jednostavna za razumevanje, pogotovo ako znamo sledeće bitne činjenice o jednima i drugima.

Zašto neko želi da podrži studentski pokret? Zato što je to nova generacija koja je pokazala spremnost za političku borbu, hrabrost u toj borbi i znanje na kome ta borba počiva. Vrlo bitno je što ona ima svest o neophodnosti jedinstva i pored prisutnih ideoloških razlika i pored namera drugih političkih aktera, i režima i dela opozicije, da se to jedinstvo naruši.

Nova generacija je dokazala i razumevanje programskih političkih poruka. U temelju svega navedenog je oduševljenje koje postoji samo u mladom životnom dobu. Ono ne dozvoljava da se poklekne i ono nije slučajno, ako se ima u vidu istorija srpskog naroda u kojoj su pokretači onog najboljeg često bili mladi ljudi, puni entuzijazma i želje za napretkom. Mladost je probudila nove nade u narodu da nešto može biti bolje. Sve ovo su izrazito bitne vrline koje studentski pokret sada ima.

A ko je na drugoj strani?

Možemo slobodno da utvrdimo da je, osim režima, veliki protivnik studentskog pokreta i deo opozicije. Koji su motivi ljudi koji se godinama bore protiv režima da sada budu na drugoj strani, odnosno da ne podrže novu generaciju na političkoj sceni? I tu ćemo postaviti neka pitanja koja bi svaki opozicionar trebalo da postavi samom sebi: ako sam se borio godinama i nisam ništa uradio, zbog raznih razloga, i ako se ni sada ne nazire ni teorijska mogućnost da uradim nešto više odnosno da ispunim cilj svog političkog delovanja, a to je da smenim vlast, zašto da ne podržim one koji mogu to da urade jer im je rejting mnogo bolji od mog i jer jedini imaju realnu šansu da pobede? Zašto da ne pomognem onima koji će nakon pada režima omogućiti i meni da politički delujem i da, u nekom trenutku kasnije, pokušam da u slobodnijoj atmosferi ponudim program za koji verujem da je najbolji? Dakle, ovo su najpre pitanja za svakog lidera opozicije koji se trenutno priprema da izađe na izbore.

I nije im malo puta i konkretno postavljano neko od ovih pitanja. A odgovori su mahom bili: „mi imamo iskustva, a studenti nemaju“; „mi smo zaslužili jer se godinama borimo“; „postoji deo naroda koji nas hoće, a ne želi studente“; „mi želimo one vrednosti kojih nema kod studenata“; „ne možemo da podržimo nekoga koga ne poznajemo“… Složićemo se da ovde ima i komičnih odgovora, ali je od njih mnogo bitnije ono što nije rečeno kao izgovor jer bi ogolilo namere opozicionih lidera i stranaka. A glavni prećutani argument je strah za sopstvenu političku budućnost!

Umesto gornjih pitanja, lideri se sada svakodnevno pitaju: „Šta ako više nemam finansije iz budžeta?“ „Šta ako mi članstvo ode?“ „Šta ako me ljudi zaborave?“ Da, kad ovo sagledamo, jasno je da su ti lideri u problemu. A u korenu problema je jedna jednostavna činjenica, a ona glasi: ti lideri i njihove stranke ili nemaju čvrstu ideju koja bi mogla da održi njihove organizacije u vremenu kada nema finansija ili, ako i imaju neku ideju, nemaju ljude koji su tu zbog ideje. Obično su sada u opozicionim strankama vrlo sebični kadrovi kojima je bitan samo lični interes. Pa kad ne bude bilo apanaže u sadašnjoj stranci, oni će otići negde na drugo mesto, da se tu uhlebe. Mogli bismo na ovim osnovama da skeniramo svaku od stranaka koja najavljuje izlazak na izbore, ali nije potrebno jer svako može sam da se uveri. Ako hoće.

Gornja analiza važi za one stranke koje su zaista opozicione. Ali, ima tu i stranaka koje su lažno opozicione, a koje, pored svih navedenih motiva za izlazak na izbore, imaju još jedan koji je i ključni: instrukcija od režima da bi oslabili studentski pokret. Neki su u određenim odnosima sa režimom i nešto očekuju ili zbog nečega moraju, a neki su napravljeni od režima. I njima savršeno odgovara da glume opoziciju jer zauzvrat dobijaju vrlo velike apanaže, što bi narod rekao „hleba bez motike“. Režim ne štedi narodni novac iz budžeta da nahrani svoju opoziciju koja služi samo da sedi, da ništa ozbiljno ne pokušava, a ujedno je i ikebana za EU jer, eto, ona postoji, znači ima demokratije. I to je lako proverljivo svakome ko želi da proverava.

Neki kažu: mi ćemo sada sami, a posle izbora sa studentima. A šta ako budete ispod cenzusa? I tako više lista, koje će oteti opozicione glasove. I opet režim prvi. A i ako pređete cenzus, što da vam verujemo? Da li ćete tada ucenjivati studente za interes mentora (režimskih ili inostranih)?

Izbor je lak za svakoga ko misli dobro Srbiji. Samo jedinstveno, bez insistiranja na ideološkom čistunstvu, studentska lista može do pobede. Mlada generacija je shvatila da je režim uspešno održavao vlast zahvaljujući podelama u opoziciji koje je delimično i sam proizvodio, a onda ih preko medija uveličavao. Toga više ne sme da bude. Delićemo se kasnije, u atmosferi koja će više ličiti na demokratsku. Ovu jednostavnu istinu o jedinstvu je Srpski pokret Dveri odavno shvatio i za njeno ostvarenje se uporno borio ali bezuspešno i na svoju štetu. Do pojave studentskog pokreta režim je vrlo lako kontrolisao opozicionu scenu i nije dozvoljavao njeno objedinjenje. Sada je, Bogu hvala, došlo vreme kada je jedinstvo moguće, ako ne među opozicionim strankama onda sigurno u opozicionom narodu što je mnogo bitnije. I Dveri su to podržale od prvog dana.

Dveri ne strahuju da će propasti jer su veći deo svog delovanja dugog preko 27 godina radile bez novca i jer su u tom periodu izgradile ideološku misao koja može da okupi i očuva idealiste u organizaciji. A do novog vremena, kada će u slobodnijim uslovima biti moguće da se izražajnije predstavi misao Dveri, navedene studentske vrline su dovoljno dobar argument da se podrži nova mladost, bez straha i bez ustručavanja. Jer šta je Srbija ako ne njena mladost? I šta će mi Dveri ako Srbija propadne?

Autor je potpredsednik Dveri

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.