Nemanja Matić Foto: STARSPORTPre dve, tri nedelje, digla se prašina o Nemanji Matiću, fudbaleru koji je odbio da nosi znak sećanja na sve pale britanske vojnike u Prvom svetskom ratu – na koji je, valjda ove godine, koliko sam shvatio, prilepljeno i odavanje počasti za pale vojnike u svim kasnijim sukobima, u kojima se pronašlo i tromesečno NATO bombardovanje SRJ iz 1999. godine.
Uz sled kratkih i eksplozivnih izjava srbijanska javnost se razbuktala; i tako, kroz par sati pumpanja, od Nemanje Matića napravio se nacionalni simbol antiimperijalizma, odnosno tračak savesti okruženog silama haosa i bezumlja koji su nastanjeni u toj izopačenoj Evropi.
Sa jedne strane, momak ima puno pravo da to uradi, jer to je zaista stvar ličnog izbora, dok sa druge, javnost Velike Britanije takođe ima puno pravo da izvrši pritisak nad njim i da ga u potpunosti marginalizuje, da bi on morao na kraju da spakuje svoje kofere i da se vrne nazad u rodnu grudu koja mu se tolilo raduje. Ali – nije. Da smo dva sveta različita, govori i činjenica, da kada su Zvezdini igrači trčali krug oko Marakane, nakon pobede nad Liverpulom, navijači redsa su ih pozdravili aplauzom.
Dok ovde, kod nas, jednog Adema Ljajića, državljanina ove zemlje, koji nije pevao državnu himnu, progonili smo poput hrišćana za vreme Nerona.
Ma, svaki građanin ove zemlje koji je za ta tri meseca, dok su bombe padale na glavu, krio se po skrovištima, budžacima i podrumčinama; koji je drhtao od straha da li će on i njegovi bližnji preživeti to smrtonosno mrcvarenje, ima sva prava ovog sveta da se ne pokloni, ni u kakvom mogućem smislu, NATO Alijansi.
Kada smo već kod toga, svake godine, tamo negde oko marta, kreće prizivanje kulta smrti u kojima cifre poginulih idu do kosmičkih visina, sve na osnovu viralne sličice – a znamo je svi: ona na kojoj gori zgrada, dok su levo izređani brojevi kolika je šteta – koja tih dana kruži internetom, stvorena od ruke dokonog Malog Đokice.
Stoga, jedini relevantan podatak, podvlačim jedini, jeste onaj iz Fonda za humanitarno pravo, gde piše: „Fond za humanitarno pravo (FHP) i Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHP Kosovo) objavili su 2014. godine poimenični popis žrtava koje su stradale od posledica NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Prema ovom popisu, u NATO napadima život je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Ukupno je stradalo 274 pripadnika VJ/MUP, i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).“
Kada smo apsolvirali tu tužnu, i za ovaj tekst pomalo digresivnu činjenicu, da se vrnemo na temu.
Zamislimo, dakle, jednu situaciju gde se u nekom našem velikom sportskom klubu, što i nije nemoguće, nađe Hrvat, Bošnjak ili Albanac, koji se zadesio baš tu, kada Mi obeležavamo stradanje srpskim vojnika tokom Velikog Rata; i, eto, kako red nalaže, valjalo bi i on da oda to poštovanje nošenjem Natalijine ramonde na sebi. Zamislimo dalje kako on to odbija, jer smo uz to obeležavanje prilepili sve pale, srpske vojnike tokom XX veka, bilo to da su iz Balkanskih, Prvog, iz Drugog, i onog, za njih najodurnijeg, tokom svih ovih sukoba iz poslednje decenije prethodnog stoleća.
Mislite li da bi mu rekli: „Da, svakako, to je tvoje pravo da ne nosiš!“? Da, ali u nekom drugom univerzumu. Stavili bi verovatno na najcrnju listu najnepoželjnijih ljudskih bića u Srbijatriji.
Zato će me zlurade jezičine odmah priupitati koji sam moj pa spominjao Adema, a potom će graknuti kakva je onda razlika između Nemanje i Adema – pa nikakva, obojica mogu da rade šta im volja, da pevaju šta im se prohte, da nose šta im se ćefne; naravno, dok god nekog drugog ne ugrožavaju.
Međutim, razlika je u stepenu ljigavosti srbijanske javnosti, koja tako hrabro tapše Nemanju – dabome, sa svojih tastatura – koji je u drugoj državi, u drugačijem društvu, u inostranom klubu, da se to tako radi, da je on odraz prototipnog Srbina, dok će Adema, maltene, siledžijski linčovati do besvesti, jer nije osetio da bi trebalo da peva himnu.
Tako da, oba momka su uradila onako kako su mislili da je najbolje, i u to se ne mesa; ali naše sluzavo licemerje i groteskna samoživost će Nas, kao građane Srbije, pripadnike ove planete, gurati u sve dublji ponor bezosećajnosti, izbaciti iz svakog čovečanskog kluba civilizovanosti, te ćemo skrenuti sa koloseka razuma direktno u provaliju izgubljenih i nestalih ljudskih lica i naličja, koji nisu uspeli da se uklope u savremeni svet.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
