Nesvrstanost – u čast Titu?

I sad bi se na tu temu moglo spekulisati do beskraja, naročito ako je neko, kao ovaj reporter, spletom okolnosti bio bliski posmatrač svega što se među nesvrstanima događalo. Pitanje je jedino – čemu to?

Osim ako neko ne dokaže sve nove karakteristike pokreta koji je nastao početkom 60-ih prošlog veka zahvaljujući čemu je danas savremena politička snaga na svetskoj sceni kao što je bivao, na primer, u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. Da može kao takva da ima i određenu ulogu na samom vrhu svetske politike i da se ne samo oglasi već i čuje u ovo vreme velike ekonomske krize koja je zadesila svet? Može li se zamisliti danas da povodom 50 godina postojanja – kad je sve promenjeno, kad se dogodila 1989. godina – da neko izda knjigu sugerirajući uticaj pokreta pod naslovom „Nesvrstani, UN i supersile“? Upravo to je učinio jedan od uglednih diplomata SAD Ričard Džekson za još ugledniji Savet za međunarodne odnose SAD povodom 20 godina nesvrstanosti. Na naslovnoj strani u prijateljskom zagrljaju Indira Gandi i Fidel Kastro, naslednici osnivača Nehrua, Nasera i Tita. Uzgred bilo je i tada istoričara koji su za autentičnog utemeljivača priznavali samo Indijca. Ali, Nehru kao veliki državnik, diplomata, gospodin i pragmatičan čovek nikad lično nije stavio nijednu primedbu za „prekrađu ideje“, pa su u svetskim razmerama ostala tri oca nesvrstanog pokreta. Bilo je to vreme kad su se Moskva i Vašington nadmetali i u tome ko će više da „nesvrstane privuče malo na našu stranu“ (što je predsednik Ajzenhauer tada stvarno govorio novom jugoslovenskom ambasadoru Marku Nikeziću). Ili bar da ih neutrališe u donošenju u UN sijaset „neobavezujućih rezolucija“. Razljućena time ambasadorka SAD u UN Džin Kirkpatrik je čak naručila istraživanja o glasanju nesvrstanih i sa skriptama rezultata u rukama nasred ulice, na Prvoj njujorškoj aveniji, takoreći „uvrtala rever“ dopisnici tadašnje beogradske Borbe tvrdeći da uvek glasaju u korist Moskve?

Zanimljivo je zato šta se danas u Srbiji o nesvrstanima govori i kojim povodima. Osim da bi „naši građevinari mogli da ostvare velike poslove“ (kao nekad u Iraku Sadamove tvrđave !) da izvoze provereno dobro oružje u prijateljske zemlje baš kao što je bilo nekad kad u Iraku nije bilo Amerike, kad su građevinski potencijali bili moćni i nadaleko cenjeni, kad su stvarno kao takvi postojali. Dodaje se naravno i značaj „nepriznavanja Kosova“, ali i da Srbija hoće vojnu neutralnost – ma šta to značilo u raznim interpretacijama. I kao vrhunac – u Beogradu svečano obeležavanje pola veka nesvrstavanja.

Ono što se ne pominje, a izaziva radoznalost, a moglo bi i da malo uveseli od teškog života utučenu naciju, jeste – kako će izbeći da pomenu Tita koji ovde bar dosad ni u čemu nije dobrodošao. Šta će uraditi domaćini sa „visokim gostima“ koji će ga pominjati i u njegovu čast kao osnivača govoriti? Da li će im moderne srpske diplomate sugerirati da je u Beogradu Kosovo važnija tema od pohvale osnivač(u)ima?

Osim toga, što je verovatno još važnije jeste da se pokret nesvrstanih smatrao kao nešto što nije evropsko (Tito je vešto tvrdio da nije antievropski!) i što nije na evropskom putu. To se posebno odnosilo na Jugoslaviju, prilično uglednu državu na evropskom tlu. Šta se tu promenilo i kako će se uskladiti nesvrstavanje sa EU, ne formalno već u objašnjavanju srpske spoljne politike i puteva u budućnost. Da li po formuli „i Kosovo je Srbija“ ili i „Kosovo i EU“. I, nije li želja za članstvom u Evropskoj uniji, na kraju krajeva – svrstavanje?

Postoje još dve, večito „kontroverzne“ teme.

Da li pokret drži jednaku distancu prema Moskvi i Vašingtonu što je ambasadorka Kirkpatrik osporavala slažući se sa Leonidom Brežnjevim da su nesvrstani „prirodni saveznik SSSR“ što se ovde uvek demantovalo.

Možda baš to, kako danas stvari u Srbiji stoje i kojim putevima – ukoliko neko može stvarno da ih odredi i prepozna – ide spoljna politika postane novi dokaz da Tito nije bio u pravu. Ovde je danas Rusija zaista prirodni saveznik, slovenski, pravoslavni i energetski, ali se ide i putevima evropskim. Sam ruski amabasador u Srbiji je nedavno rekao da to nije u suprotnosti, sto će se valjda videti kad nesvrstani opet ovde dođu.