Nije u pitanju samo Vračar 1Foto: Privatna arhiva

Ovih dana se podigla velika prašina oko urušavanja okolnih objekata u neobezbeđeni iskop temelja za neku novu zgradu u Vidovdanskoj ulici na Vračaru.

Ali je to samo jedan u nizu slučajeva. Ono što je najstrašnije, to se dešava širom Srbije, a vrlo često se ruše i objekti koji imaju status zaštićenog kulturnog dobra i čiji su autori poznati arhitekti.

Na Vračaru je počelo još 2014. sa objektom u Nebojšinoj 8A, o čemu je pisala Politika, ali tek u momentu, kad su investitoru obustavljeni radovi, a on već iskopao gotovo 1.000 kubika zemlje i izgradio tri podzemne etaže i prizemlje, bez građevinske dozvole.

A preko puta ove skalamerije koja sad ima limeni krov, stoji, od postojanja netaknuta (ugao Lamartinove i Nebojšine) poznata palata arhitekte Franje Urbana iz 1928, zrela odavno za rekonstrukciju. Posle toga su kao pečurke posle kiše počele nicati nove „rupe“ i u Lamartinovoj i u Braničevskoj i u Mutapovoj.

Pri tome se ne ruše neki ćepenci, nego stare, lepe kuće koje su, primereno profilu ulice (jedan do dva metra trotoara sa obe strane i šest metara kolovoza), kuće koje su imale prizemlje, sprat i potkrovlje i često pripadale predratnoj „moderni“ ili secesiji, koje su imale dvorište, travnjak i drveće, a tu se onda uguravaju petospratne zgrade koje popunjavaju svaki santimetar placa.

Kad to uradite sa obe strane ulice, dobijate tunel-ulicu, desetostruko uvećavate broj stanovnika i bar trostruko broj automobila, profil ulice ostaje isti, a trotoarom se više ne može ići.

Početkom prošle godine posečeno je desetak starih predivnih stabala na mestu gde se račvaju ulice Braničevska i Nebojšina i tom prilikom srušene dve stare, lepe, predratne kuće i čuvena kafana „Fabrika ukusa“.

Pošto to vidim sa prozora moje sobe, izbrojio sam oko 250 kamiona odnete zemlje, jer je uklonjeno čitavo brdo, kako bi se smestilo 9.600 m2 stambenog i poslovnog prostora, na pet spratova i potkrovlju.

Istovremeno su završene dve sedmospratnice na uglu Rankeove i uglu Dubljanske, jedna preko puta druge, koje su potpuno zaklonile vidik sa Vračara prema Voždovcu.

Problem je u tome što je generalno narušen koncept jednog dela grada koji ima istorijsku, ambijentalnu i urbanu vrednost, koja se nije smela tako brutalno, neplanski, zarad „velikog broja kvadrata“, narušavati, a osim toga, poremećen je čitav životni tok grada, istovremenim otpočinjanjem tolikog broja gradilišta. Da li možda, pred svake izbore, građani treba da veruju, kako se nikada nije toliko gradilo kao sada?

Pa i nije, ali na štetu i grada i građana.

Da to nije slučaj samo u Beogradu i na Vračaru, da stvari potpuno izmiču kontroli i da se radi o bezakonju u koje je umešana i država, upozorava u svom briljantnom tekstu, napisanom za „Večernje novosti“ arhitekta Slobodan Maldini.

U svojoj stalnoj kolumni „Dnevnici zabluda“, sa podnaslovom „Građenje i rušenje“ g. Maldini polazi od ovog najsvežijeg slučaja u Vidovdanskoj ulici, gde je izvođač, i pored upozorenja stanara, nastavio sa iskopom, sve dok nije poremetio statiku susednog objekta, koji se onda urušio.

On zatim konstatuje da postoje brojni slučajevi rušenja starih kuća usled nestručne gradnje novih, ali i oni, gde je smišljeni cilj obezvređivanje starih objekata radi njihovog uklanjanja i izgradnje novih.

Tako navodi primer iz Resavske ulice br. 25 u Beogradu, gde je srušena palata čuvenog arhitekte Jovana Ilkića, sa početka 20-og veka, koja je imala status kulturnog dobra, pa zatim kuće u Mišarskoj br. 3 i Gospodar Jovanovoj br. 47, gde je živela poznata jevrejska porodica Baruh, koja je bila zaštićeni spomenik kulture. Zgrada u Karađorđevoj ulici br.7, arhitekte Konstantina Jovanovića, dva puta je „slučajno gorela“ kako bi je na kraju srušili.

U ulici Kraljice Natalije, kuće sa brojevima 8, 10 i 12, prosto su zbrisane, a novim planom regulacije biće srušen čitav blok zgrada između ulica Admirala Geprata, Kneza Miloša, Balkanske i Nemanjine, pa i čuveni, zaštićeni objekat Zavoda za fotogrametriju.

G. Maldini navodi i bezočno rušenje niza zaštićenih objekata u Subotici (Braće Radića br.41 do 45) i u Zrenjaninu, čuvene kuće Filković. Postavlja se pitanje, kaže g.Maldini, da li je uopšte moguće u Srbiji, zaštititi kulturno blago i da li su samo investitori jedini „neprijatelji“, ili u svemu saučestvuje država, koja često podstiče sveopštu eroziju našeg kulturnog nasleđa.

Autor je arhitekta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.